62. Visasubjektnost Boga Flashcards
Koji je osnovni bogoslovski problem u vreme apostolskih muzeva?
Основни богословски проблем y периоду Мужева апостолских и даље je био исти као и y 1. веку хришћанства: потребно je било објаснити оваплоћење Бога, a пре тога објаснити оно најкомпли- кованије - »вишесубјектност« y Богу.
Kako su kasnije odgovarali na bogoslovske probleme apostolskih muzeva?
Позније хришћанско богословље на тај захтев одговарало je учењем о Светој Тројици. Али до средине 2. века не само да није било термина »Тројица«, него су ce и сами »субјекти« Бога дефи- нисали другачије.
Gde mozemo naci i prouciti ovakve bogoslovske koncepcije?
Најподробније такве богословске концепције могу ce про- учавати на примеру Јерминог Пастира, али ми ћемо ce окрену- ти другом споменику, y коме су оне изложене далеко сажетије и ауторитагивније. Додуше, морамо ce оградити: богословље поме- нуте епохе проучено je толико слабо да ce све наше претпоставке о идентичности богословских концепција y разним споменицима црквене градиције тога времена могу ослањати само на црквену традицију (одиосно на сведочанство људи те епохе који су сами
45
тако веровали), као и на субјективну убеђеност истраживача y ре- зултат својих запажања. Ранији научни консензус, који je форми- ран без увида y »интертестаментарно« богословље, сада ce више не може узимати y обзир, a нови за неколико деценија постојања »посткумранске« науке још није постигнут.
O kojoj poslanici govorimo?
Дакле, говорићемо о такозваној Другој посланици Коринћа- нима од св. Климента Римског (2Клим). »Такозваној«, зато што то и није посланица, нити ју je, no свему судећи, написао Кли- мент Римски. За разлику од аутентичне Прве посланице епископа Римског Климента цркви y Коринту (1Клим), написане y перио- ду 95-98. године, друга »посланица« није посланица, него беседа, црквена проповед (и вероватно први образац хришћанске про- поведи, ако ce не узме y обзир Посланица Јеврејима која улази y Нови Завет и која je такође проповед, донекле прерађена y сти- лу писма). Према савременим представама, немогуће je за 2Клим. доказати ауторство Климента Римског, али зато ce може сматра- ти доказаном истоветност средине из које су оне потекле (римска хришћанска општина) и истоветност проблематике (неуређеност црквеног живота y Коринту). Сасвим je могуће да ce 2Клим. поја- вила тек неколико година после 1Клим, односно око 100. године, као проповед црквеног представника Рима који je посетио Ко- ринт (до средине 20. века научници су били склонији да као време настанка 2Клим. одреде средину 2. века, али сада je то датовање ревидирано).
Koji je jezik spisa nastalih u Rimskoj Crkvi?
Разуме ce да je језик списа насталих y Римској цркви, 1Клим. и 2Клим, као и Јерминог Пастира - грчки. Чак ни y Риму латински неће брзо, него отприлике тек кроз један век (на размеђи 2. и 3. века), постати језик оригиналних богословских дела.
Kakav je kanonski status 1Klim i 2Klim?
Пре него што пређемо на текст 2Клим, рецимо нешто о њего- вом канонском статусу. Са аспекта (у Православној Цркви) и да- нас актуалног црквеног права, и 1Клим. и 2Клим. улазе y састав књига Новога Завета. To je одређено y 85. Апостолском правилу (зборник веома раног црквеног законодавства, који je до нас до- шао y редакцији из 4. века) и y 95. правилу Шестог васељенског сабора (које je прихваћено 692. године и изражава важећу цркве- но-правну норму која никада није била ревидирана). Ако Јермин Пастир и није увек и свугде био укључиван y новозаветни канон, 2Клим. била je призната као новозаветни спис на нивоу Васељен- ске Цркве и то признање потврђено je чак и y време ревидирања новозаветног канона 692. године. 11апослетку je дошло до de facto потискивам.а 1 Клим. и 2Клим. из 11овога Завета, које на крају није
ни било канонски фиксирано, али и тада je све прошло без било каквих оптужби попут »искварености текста од стране јеретика«.
Све то треба имати y виду да 6и ce схватило да ћемо ми сада разматрати не неку маргиналну богословску концепцију, не неко богословско »мишљење« које ни за кога није обавезујуће, него уп- раво централну богословску концепцију Цркве 2. века.
Koje su najvaznije bogoslovske koncepcije 2klim?
И Црква и Христос су предвечне, односно божанске реал- ности, при чему ce реалност Христа поистовећује са реалношћу Духа. Слично поистовећивање Христа или Сина Божјег са Духом Божјим или Духом Светим није само типично за богословску ли- тературу све до краја 2. века, него je апсолутно обавезујуће; про- мена те терминологије управо ће и представљати једну од првих и најуочљивијих последица преласка на језик грчке философије, о којем ћемо касније говорити.
Односи Цркве и Христа односи су сакралног брака (чији пра- образ je представљао брак првих људи, Адама и Еве; зато није слу- чајан цитат из Пост. 1, 27 y нашем тексту), кроз који ce и догађа
47
оваплоћење Сина Божјег и спасење људи. Друга Климентова по- сланица говори о том браку кратко, a детаљно излагање одгова- рајуће теорије сачувао нам je аутор из каснијег времена, још увек веома архаичан y свом богословљу - свештеномученик Методије Олимпски (1310-312. или 320. године) y своме главном делу Гоз- ба (гл. 8).
Предвечна, божанска Црква y том богословљу представља ме- сијанску фигуру. За разлику од истраживача из 19. и прве поло- вине 20. века, који готово да нису познавали јудејске богословске концепције из времена рађања хришћанства, ми морамо одмах видети богословску традицију која стоји иза ње: то je традиција Месије као Храма Божјег, како смо je назвали y претходној глави.
Историјски Исус, о Којем пишу Јеванђеља, сматрао je да ce на Њега односе обе традиције - Месије као Храма Божјег и Месије као Сина Божјег. Наш текст објашњава зашто je било тако: »A сада ce Црква, будући духовном, јавила y плоти Христовој«. Kao што je познато, y Библији ce брак тумачи као сједињавање y »једно тело«, односно управо y једно заједничко тело (Пост. 2, 24), што ce и остварило y Христу између Духа (=Христа=Сина) и Цркве.
Дакле, »Тројица« коју наш текст помиње јесте Отац, Христос = Дух (= Син Божји) и Црква. Разматрани фрагмент проблем »ви- шесубјектности« Бога, како ce разоткрива y богословљу Мужева апостолских, не осветљује до краја, али чини ce да je аутор 2Клим. издвојио за нас најважније.
Koja je principijelna osobenost ranohriscanskog bogoslovlja?
Принципијелна особеност ранохришћанског богословља y односу на позније састоји ce y нечему што ce може назвати раз- личитим гледиштима. Тачније би било рећи да ce ради о разли- читим системима класификације који ce примењују на описивану реалност.
Примера ради, ми можемо да опишемо једну исту групу људи као »седморицу људи«, »петорицу војпих лица и двојицу цивила«, само као »петорицу војних лица« (иреБутанши оно што нам y датом контексту није посебно важно) и, најзад, можда чак само као »тројицу пуковника« - не поменувши да ce y тој групи налазе још два војна лица и двојица цивила… Нешто слично, али y дале- ко већој мери треба применити на божанску рсалност, која ce ни- када не може до краја описати људским речима - и то ће увек на- глашавати сви православни богослови.
Sta ce predstavljati poznije ucenje o svetoj trojici?
Позније хришћанско учење о Светој Тројици неће представља- ти ново учење о неком другом богу, него исто то учење о Богу Који ce открива као Христос и као предвечко постојећа Црква, али већ са друге тачке гледишта.
Sta znaci “objektivizovan opis” Boga?
Говорећи о историји хришћанског богословља од 1. до 4. века, ми ћемо све време гледати како од описивања Бога са тачке гле- дишта човека којем ce Он открива (тачније, требало би рећи - од описа датога y Цркви), богослови постепено прелазе на све више »објективизован« опис - онај y коме ce Бог описује y терминима који не зависе од Његовог откривења и оваплоћења.
Kako su bogoslovske koncepcije ranohrisc. bogoslova drugacije od “objektivizovanog”?
Код првих генерација хришћанских богослова акцент на Црк- ви као категорији y којој ce описује предвечни живот Бога управо je и представљао максималан израз приступа супротног »објекти- визованом«, приступа y којем je ма који разговор о Богу не само y суштини, него чак и формално, на нивоу логике, неодвојив од главног начина познања Бога - откровења.
Прелазак od логичких категорија откровења на категорије »објективизованог« описа u представља први u најважнији ре- зултат дубинског утицаја грчке философије на концептуализа- цију хришћанског богословља.
Kako je novo dopuna starom/
Новоје увођено као допуна старом, као његово допунско разја- шњење, a не као било каква његова алтернатива. Даје било друга- чије, ми, по свој прилици, сада не бисмо могли da прочитамо богословска deлa Мужева апостолских, a чак u Kad бисмо их про- читали, u то би било тек као da су y питању списи »јеретички« или »искварени od стране јеретика«. Ипак, макар су основни тек- стови те ране богословске mpaduu,uje (посебно Јермин Пастир u 2Клим) u dame чували свој високоауторитативан статус.
Kakav je uticaj vremena na bogoslovske koncepcije?
Разуме ce, време je чинило своје, архаични богословски језик tokom векова je заборављан (премда смо помињали да ce почет-
49
ком 4. века њиме користио свештеномученик Методије Олимп- ски, али мора ce признати да су y том истом 4. веку престали да му ce обраћају »активно«, односно на њему су »престали да гово- ре«, што je нужно водило следећој етапи - на њему су »престали да читају«, односно престали су да га разумеју). Многа богослов- ска дела из ранога периода почела су да нестају из оптицаја, пре- стали су да их преписују и она су почела да падају y заборав; a y вези са неким делима почеле су да ce јављају сумње y њихову је- ретичност…
Koji je uticaj apologije u kontekstu njihovog bogoslovlja?
Други век (a на латинском Западујош и прва половина 3. века) y Свести потомака био je век хришћанске апологетике. Апологија je назив за списе који бране хришћанску веру пред иновернима, a најчешће пред римском влашћу, ређе пред Јудејима. За унутра- шњи живот Цркве списи настали y таквом жанру, no правилу, нису могли имати већег значаја, јер y њима je требало да ce изно- се само »елементарне« истине хришћанства, a и то само тако да изазову саосећање код незнабожаца. Апологија je жанр хришћан- ске литературе који je специјално намењен »спољашњим«, однос- но нехришћанима.
Међутим, управо такав, y своје време маргинални, карак- тер апологетској књижевности обезбедио je непролазну актуал- ност y потоњој црквеној традицији. Задаци хришћанске апологе- тике нису губили на актуалности ни tokom доцнијих векова, док су архаичне богословске концепције 2. века ту актуалност губи- ле. Тиме ce и објашњава чињеница да je од целокупне богословске књижевности тога времена апологетском жанру била обезбеђена најбоља очуваност.
Da li su apologije “sistematicne”?
To морамо имати y виду приликом разматрања богословских гледишта изнетих код аутора апологија. He смемо заборављати да ce пред нама не налазе самостални покушаји да ce хришћанско богословље изложи као систем, него извесна појашњења начиње- на, пре свега, за незнабошце васпитане на грчкој философији, уз већ постојеће црквене концепције јудејског порекла. Зато бого- словље апологетских трактата не може y принципу имати сис- тематску пуноћу. To нису ништа више, али не и ништа мање, до мостићи између хришћанског богословља (за »унутрашње потре- 6е« I јркве) и погледа на свет образованих пагана.
