60. Svestenicko bogoslovlje, eshatoloski i istorijski hram Flashcards
Sta je svestenicko bogoslovlje?
Za istoriju filosofije najvece interesovanje predstavlja mesijansko bogoslovlje.
U poredjenju sa hriscanskim bogoslovljem cije se bogoslovlje oslanja na grcki jezik, svestenicko se oslanja na jezik Liturgike.
Liturgika je svako objasnjeno, naucno i prakticno o tome kako je ustrojeno bogosluzenje.
Bogoslovlje mesijanskih pokreta se koristilo jezikom bogosluzenja kao osnovnim nacinom izrazavanja svoje dogmatike, koji ima svoju drevnu tradiciju u knjigama Starog Zaveta (pogotovo Priesterschrift).
“svestenicko” bogoslovlje se naziva zato sto ono sto se izrazava u liturgickim pojmovima je moglo da porizadje samo iz svestenickom staleza i ni jednog drugog.
Sta povezuje svestenicko bogoslovlje?
»Свештеничко богословље« представља мост који повезује 6о- гословље месијанских покрета новозаветне епохе са богословљем најстаријих књига Старога Завета. Разумевање природе тога бо- гословља за савремену науку равно je заузимању стратешки важ- ног моста, подигнутог између ранога хришћанства и јеврејске Библије.
Odakle dolazi pojam svestenickog bogoslovlja?
Када je y питању Стари Завет, појам »свештеничког бого- словља« поникао je на тлу, y првој половини 20. века популар- не, Велхаузенове хипотезе о четири извора Мојсејевог Петокњи- жја, од којих je један назван »Свештенички кодекс«. Разуме ce да су том извору приписивани сви ритуални прописи из Левитске и других књига. Данас je текстологија Старога Завета прилично намредовала од Вслхаузеновог времена, a, конкретно, y вези сa
»Свештеничким кодексом« разјашњено je много новог, нарочито после кумранских открића и сасвим неданно, дсведесетих година 20. века. Савремене представе могу ce, отприлике, уопштити на следећи начин.
Sta je svestnicka tradicija?
Тешко да je постојао неки посебан »Свештенички кодекс« (од- носно посебно дело), али постојала je свештеничка Шрадиција, y којој су стваране неке књиге Старога Завета (не само оне које су улазиле y Петокњижје, него, на пример, и нама сада важна књига пророка Језекиља), док су друге (на пример, књига Постања) биле подвргнуте редакторској исправци. Ta традиција (како су неза- висно један од другога доказали почетком деведесетих година 20. века Израел Кнол и Јакоб Милгром) потиче из времена уочи Ва- вилонског ропства (пре почетка 6. века пре наше ере).
Koji su glavni spomenici lokalne kultne tradicije koja je uticala na svestenicku tradiciju?
У време Вавилонског ропства, када je главнина Јевреја била пресељена y Вавилон (6. век), a њихов значајан део тамо до краја и остао да живи, без обзира на дозволу да ce врате (нешто после 538. године пре наше ере), Свештеничка традиција претрпела je значајан утицај локалне култне традиције. Главни су споменици тога утицаја књига пророка Данила (која je ушла y све хришћанске и јеврејске библије, мада њен текст значајно варира y разним тра- дицијама) и Енохова књига (откровење које ce приписује »седмом од Адама«, праведном Еноху). Последња до данас улази y састав једне од хришћанских библија, етиопске, али y новозаветним вре- менима она je, без икакве сумње, убрајана међу »свете списе«, на пример, за апостола Јуду, који je цитира y својој посланици. Обе те књиге уобличаване су столећима и облик који je нама познат попримиле су отприлике y 2. веку пре наше ере.
Sta se desava sa svestnickom tradicijom u 2 veku pre nase ere i kako nastaju fariseji?
Шта ce са Свештеничком традицијом дешава y 2. веку пре наше ере за савремену науку представља једну од најинтригант- нијих загонетки. Јасно je једно: она ce раслојава, и то ce раслоја- ва тако да ће то радикално утицати на предисторију појављивања хришћанства. Kao последица религијских трансформација које je претрпело јудејско друштво tokom два века уочи оваплоћења Христовог појавило ce неколико свештеничких традиција и једна несвештеничка, »лаичка«, фарисејство, које je предодредило глав- не црте рабинског јудаизма, који ће ce формирати након рушења јерусалимског Храма 70. године наше ере. Фарисејска традиција није била специфично месијанска, a међу свештеничким тради- цијама постојале су како месијанске, тако и оне немесијанске.
Koja je razlika u kategorijama razmisljanja izmedju svestenicke i farisejske tradicije?
Обележје било које свештеничке традиције јесте размишљање y категоријама Храма (према томе, и храмовног богослужења са
приношењем жртава и са свештенством). »Лаичка« (фарисејска) традиција размишљала je y категоријама синагоге - молитвеног сабрања људи који ce моле и y приватном животу упражњавају многобројне обреде, али чији живот протиче без Храма, без при- ношења жртава и без свештенства.
Sta je razlog ovakvog raslojavanja?
Разлог таквога раслојавања била je јединственост Храма y ста- розаветној религији. Ta јединственост није, како ћемо ce уско- ро уверити, увек била очигледна y пракси, али теоријски je увек постојала. Основни, пак, део народа још од времена Вавилонског ропства живео je y расејању, односно на местима откуда je било немогуће доћи до јерусалимског Храма чак ни ради три обавез- на годишња ходочашћа, да не помињемо остале животне случаје- ве. Тиме je било изазвано (у 1. веку наше ере) појављивање вели- ког броја синагога, односно обичних, a не сакралних молитвених здања која нису представљала замену за Храм, али нису ни за своје опслуживање захтевала свештенство (будући да ce y њима нису обављала жртвоприношења).
Kako se formiraju nacitani, odnosno fariseji?
У 1. веку наше ере y јудејској средини формирао ce посебан тип религиозности »начитаних«, који су себе звали »одвојеним« (од свега осталог, y религијским стварима необразованог, народа), односно »фарисејима«. Ta »фракција« нашла je заједнички језик са званичним свештенством јерусалимско1” Храма, али после ру- шења Храма 70. године наше ере преузела je иницијативу y фор- мирању новог религијског идентитета јудаизма, религије Храма, из које je сада било изузето најважније - Храм.
Kako su nastali rabini?
Управо од фари- сеја су потекли рабини, чије je учење почело да ce записује y по- себне зборнике (који су доцније сачинили Талмуд) и постало ра- бински или талмудски јудаизам - онај јудаизам који ce обично има y виду када ce тај термин употребљава без прецизирања (у савременој науци често га називају »нормативни јудаизам«). Уо- сталом, до данас постоје трагови других »лаичких« јудејских сек- ти чији корени потичу из исте епохе: на пример, око 7. века низ таквих секти које су одбацивале Талмуд интегрисао ce y религију караима, која и данас постоји.
Kakav je religijski koncept hrama?
Kada pretvorimo pojam Hrama u religijsku koncepciju, on kao pojam kultne gradjevine i spomenika arhitekture prestaje da bude prost i razumljiv.
Hram, u religijskoj koncepciji, moze da bude jedinstven i onda kada hramova ima nekoliko ili mnogo, cak sta vise, moze da predstavlja taj isti Hram cak i kada u empirijskoj realnosti nikakav hram i ne postoji.
Ta svojstva “jedinstvenog” hrama starozavetne religije presudna su za ostvarenje kontinuiteta izmedju religije Starog zaveta i hriscanstva.
Sta je donelo razaranje materijalnog hrama 70 godine posle Hrista?
Разарање материјалног Храма 70. године предодредило je ско- ри (мада не и непосредни) крај оних свештеничких традиција које су о себи промишљале y историјској, a не есхатолошкој реал- ности. У историјској реалности могао je да постоји само физич- ки опипљив Храм и зато je његово разарање повлачило за собом прекид свештенства, што ce и догодило са званичним свештенс- твом које je служило y јерусалимском Храму y 1. веку наше ере. Познато je да оно није припадало ниједном специфично месијан- ском правцу y јудаизму (најутицајнији y том свештенству био je, y Новом Завету помињани, покрет садукеја, чији карактер исто- ријској науци до данас није јасан; јасно je, међутим, да тај покрет није био нешто специјално оријентисан према есхатологији).
Cemu potreba o eshatoloskom hramu?
Да 6и ce сачувало свештенство без наде да ce, y историјском времену, обнови Храм, било je потребно разрадити некакво по- себно есхатолошко учење и то такво учење y којем 6и посебна улога припала есхатолошком Храму.
Sta su uradili Samarjani?
У непосредној близини Јудеја, и исто тако y континуитету y односу на Стари Завет, нешто слично учинили су Самарјани на- кон што су Јудеји разорили њихов Храм на планини Гаризим 128. године пре наше ере. Самарјани су наставили да поштују (што и данас чине) ту планину као свето место не само њиховога бившег Храма, него и будућег откровења небеског Светилишта и доласка Месије. (Религија Самарјана формирала ce y време Вавилонског ропства међу остацима јудејског становништва Палестине, које ce помешало са аутохтоним паганским становништвом; од библијских књига Самарјани поштују само Петокњижје Мојсејево.) Са- марјани већ више од двадесет и једног века чувају своје свештен- ство и храмовни култ са његовим обавезним жртвоприношењима (данас y Палестини живи неколико стотина Самарјана, али још y 6. веку било их je толико много да су могли да подигну уста- нак опасан за Византијско царство). При том, Самарјани ce нису претворили y месијанско-есхатолошки покрет пошто све до краја своју тренутну епоху нису ни почели да сматрају месијанском.
Kada se desava eshatologizacija hrama i kako je Jezekiljeva knjiga uticala na to?
Нешто слично догодило ce и након разарања првог јерусалим- ског Храма, који je подигао цар Соломон. Храм су разорили Пер- сијанци 586. г. пре наше ере, a грађење новога, Другог Храма до фазе када je постало могуће обновити богослужење доспело je тек око 520. године. »Есхатологизација« старозаветне религије тада je била изражена првенствено y књизи пророка Језекиља, написаној убрзо након 586. године, a чије су последње главе (43-47) посвеће- не подробном опису гигантског есхатолошког Храма. To je било пророштво о обнови Храма на земљи (уосталом, градитељи Дру- гога Храма нису могли ни да помисле да следе апсолутно нереал- ни Језекиљев »архитектонски пројект«) и о некаквом невидљивом и небеском Храму - заправо, о Царству Небеском. Управо тако читана je књига Језекиљева и y раном хришћанству. Апокалипса Јована Богослова од свих старозаветних пророка највише ce ос- лања на Језекиља и на већ помињаног Данила, a закључна виђења Новога Јерусалима као града-храма (Откр. 20 и 21) представљају даљу разраду Језекиљевог »архитектонског пројекта«. Уз то, из- међу књиге Језекиљеве и Јованове новозаветне Апокалипсе било je много посредничких текстова који нису ушли y савремене Биб- лије, али који због тога нису мање важни споменици оне тради- ције која je водила од старозаветне религије до хришћанства.
