53. Sta znaci ziveti u skladu sa prirodom? Flashcards
Koje je osnovno nacelo stoicke etike?
Zivot u skladu sa prirodom iliti skladan zivot, zivot u saglasju sa logosom (omologumenos zin).
Iz njihovih metafizickih stanovista mozemo i da naslutimo razloge za ovakvo stanoviste.
Sta znaci ziveti u skladu sa prirodom?
To bi znacilo ziveti u skladu sa logosom to jest podrediti se svetu koji je bozanski utvrdjen, iliti ziveti u skladu sa razumom.
To je zivot koji obezbedjuje zivot prema postojanim moralnim nacelima, covek nikada ne porice sebe, i ne koleba se u mnenjima, uverenjima i pojmovima nego ostaje u skladu sa sobom i time stice unutrasnju slobodu i blazenstvo.
Zivot u skladu sa prirodom je ustvari u skladu sa vrlinom a kod svakog bica vrlina nije njegovo najbolje stanje vec usavrsenost njegove prirode.
Takodje u sve ovo treba uzeti u obzir i stoicko ucenje o afektima i savladjivanjima.
Najvazniji uslov za zivot u skladu sa prirodom jeste analiza i duhovno obradjivanje svega onoga sto ulazi u duhovni zivot jer se time smanjuje snaga afekata koji su kao bolesna struja veoma opasni za samoodredjivanje razuma i za moralan zivot.
Koja je cuvena Senekina izreka?
“Sudbina vodi onoga koji hoce, a ko nece njega vuce.” (Koplston).
Da li su sve radnje zle?
Ne, nisu sve radnje zel, Zenon je cak smatrao da su neke radnje kao sto su incest, homoseksualizam, kanibalizam po sebi nisu pogresne kao takve.
U kontekstu duznosti ni jedna radnja nije ni pohvalna ni sramotna. U delanju odnosno radnjama najbitnija je volja jer iz nje proizlazi svaka radnja. Ako volja ne valja ona ne valja zbog covekovog duha drzanja, a ako duh drzanja nije dobar to znaci da covek ne razume celokupnu istinu.
Kako je i shvatanje zivota indiferentno kod stoika se dopusta i samoubistvo ali samo ako postoje dovoljno dobri razlozi.
Kako je shvacena vrlina?
Vrlina je shvacena kao uskladjenost i pozeljna je zbog sebe same a ne zbog straha ili nade na neki dobitak zbog bilo cega spoljasnjeg.
Svi nose sklonost ka vrlini iako je covek rodjen sa ovom slonoscu ne nosi je svako i na razradjuje je svako nego je potrebno usavrsavanje. Kada se usavrsimo onda smo valjani i postojani. Priroda ne daje coveku celu i postojanu vrlinu vec je on sam mora izgradjivati kroz seme i iskre a to nije lako jer je covek posle rodjenja uslovljen i razlicitim spoljasnjim situacijama. Spolja dolazi zlo u dusu a ne iznutra.
Vrlina je nesto sto je pozeljno i sto se vezba kako bi se usavrsilo.
Ukoliko je u skladu sa umovanjem ona je nacelo a ukoliko je u skladu sa vezbanjem ona je stecena sposobnost iliti navika.
Sta je indiferentno?
Sve ono sto nije ni dobro ni zlo. Iako su recimo bogatstvo, cast i zdravlje indiferentni ipak je neke stvari pozeljno ili ih valja odbaciti.
Dakle sve sto postoji ili je dobro ili zlo ili nijedno od ta dva. Sve sto nije dobro i nije zlo je ustvari indifirenetno jer nema znacaj za coveka.
Tako razlikujemo stvari koje recimo imaju relativnu vrednost kao bogatstvo i zdravlje jer mogu da koriste ali i da naude.
Jos imamo i manju vrednost i visu vrednost a izmedju njih se mozemo reci nalazi indiferentno.
Sta kaze Epiktet u razgovorima?
On je rekao da mu je sudjeno da umre, pa ako mora odmah neka bude, ako li moze posle onda ce prvo da ruca pa ce da umre.
Tako da dolikuje onome koji vraca ono sto je tudje.
Kako objasnjavamo vrednost?
Sve sto je u skladu sa prirodom ima neku vrednost a sto nije u suprotnom je.
Prave vrednosti moraju lezati u coveku i njegovo dusevno drazanje mora biti dovoljno da mu obezedi lep tok zivota.
Kroz vrednost buduci da je ona trazena od strane coveka on participira u vrlinama ili ih stice, ali posto sustinu covekovog bica cini um (logos) to kroz ovo on usavrsuje i um, svoju unutrasnju slobodu i aktivnost i daje svrhu i oblik svome zivotu.
Najvisa vrednost je moralno dobro.
Kako objasnjavamo duznost?
Radnje koje coveku dolikuju su one koje um bira da cini, a one koje um odbija da cini jesu one koje coveku ne dolikuju.
Tako imamo i potpunu duznost, kada se duznost vrsi sa valjanjim promisljanjem i u skladu sa umom.
Pojam duznosti je nov za helensku etiku koja je do tada delial misljenje da covek treba da iskoristi svoje prirodom darovane sposobnosti i da ih iskoristi kako bi sto bolje sebe ostvario u svetu i zivotu, sto je i Zenon delio, ali je on coveka podvrgao zakonima uma kao najvisoj instanci u covekovom zivotu koja mu naredjuje sta ce da cini i sta je njegova duznost u njegovoj prirodi ili u trenutku zivota.
