strategije Flashcards
Personalizacija (individualizacija). Ovu strategiju je zastupala
Merilin Bruer sa saradnicima
Personalizovana interakcija među pojedincima iz različitih grupa sastojala bi se u
razmeni informacija jednog o drugome koja se tiče ličnih osobina a ne osobina grupe.
Na taj način, smanjuje se uticaj grupnih stereotipa koje, po pravilu, o drugome daju iskrivljenu i negativnu sliku.
Ponovljena personalna interakcija sa različitim članovima druge grupe pomogla bi da
se uvide razlike među članovima te grupe, da se uvidi vrednost ličnih karakteristika i problematičnost uniformnih stereotipa
Po autorima, ovo je ona vrsta komunikacije koja tokom kontakta o kojem govori Olport dovodi do smanjenja neprijateljstva.
koja vrsta
personalizacija
Individuacija se podstiče
ličnim kontaktima čiji je sadržaj nešto što se tiče pojedinaca a ne grupa.
problem s personalizacijom:
koliko je uopšte realistično očekivati da u nizu kontakata između pripadnika različitih grupa dođe do brisanja grupnog identiteta. Ako do takve potpuno personalizovane komunikacije i dođe, pojavljuje se problem generalizacije takvog iskustva.
Naime, pristrasnost se može smanjiti prema pojedincu sa kojim smo u ličnom kontaktu ali ne i prema ostalim članovima njegove grupe. Pojedinac kojeg sada vidimo u drugačijem svetlu i koji se više ne uklapa u prihvaćeni stereotip može za nas biti “izuzetak koji potvrđuje pravilo”. Zato je važno da u personalizovanoj komunikaciji sa članom druge grupe njegov grupni identitet bude prisutan ali ne u izrazitoj meri. Naravno, nije lako reći šta bi bio pravi balans između prenaglašavanja i brisanja grupnog identita u personalizovanoj komunikaciji.
da
Dekategorizacija je veoma slična personalizaciji, s tim što
se ovde ne radi o interakciji sa pripadnikom druge grupe već o specifičnom opažanju pripadnika druge grupe.
Dekategorizacija se sastoji u
smanjivanju vidljivosti grupnih granica, pa i njihovom brisanju
Dekategorizacija se ostvaruje tako što se ljudi podstiču da jedni druge posmatraju
kao pojedince sa svojim idiosinkratičnim ličnim osobinama, a ne kao članove grupa.
Dekategorizaciji može doprineti uvid da
među pripadnicima druge grupe postoje velike individualne razlike u njihovim osobinama.
Teškoća vezana za dekategorizaciju je, kao i kod personalizacije, u tome što,
ada izađemo iz laboratorija i pozabavimo se realnim odnosima između društvenih grupa, kategorije koje su uzrok tenzija uopšte nije lako zanemariti, one se nekad bukvalno nameću u socijalnim odnosima.
Rekategorizacija, ili model
zajedničkog grupnog identiteta
Ključna ideja rekategorizacije, koju zastupaju Gertner i Dovidio (Geartner & Dovidio, 2000), je da se vlastita i tuđa grupa
rekategorišu kao jedna grupa tako da članovi grupa koji su do tada bili podeljeni na Mi i Oni sada bivaju zajedno obuhvaćeni jednim novim, inkluzivnim Mi.
Uvođenjem zajedničkog, nadređenog identiteta kognitivni i motivacioni procesi koji se odnose na unutargrupno favorizovanje smanjiće negativan stav prema drugima koji su sada postali deo Nas. *
da
Primer ovakve rekategorizacije je
izgradnja evropskog identiteta
U Šerifovom eksperimentu, zajedničko dostizanje nadređenog cilja dovelo je do smanjenja neprijateljstva. Posmatrano iz ugla modela zajedn.grup.id Šerifova strategija je bila efikasna zato što je kod dece izgradila
zajednički identitet, novo Mi koje obuhvata decu iz oba tabora.
Očekuje se da će rekategorizacija jačati granicu nove, nadređene kategorije a slabiti granicu između partikularnih kategorija. *
da ali
To, međutim, ne mora uvek da bude slučaj. Ako se uspostavljanje zajedničkog identiteta opaža kao nametanje kojim se zahteva odustajanje od ranijeg partikularnog identiteta, takva strategija može da izazove kontraefekat i da pojača vezanost za partikularnu grupu, kao i da unutar nove grupe izazove podele između jedne i druge podrgupe. Novi identitet ne bi trebalo da potire stari, već da, po modelu koncentričnih identiteta, pojača novu granicu a oslabi stare.
edan pokušaj da direktno uporedi efikasnost dekategorizacije i rekategorizacije izveo je Gertner (Gaertner et al., 1989). Eksperiment je imao nekoliko faza.:
U prvoj fazi, dve tročlane grupe su odvojeno radile na jednom problemu. Posle toga našli su se zajedno da diskutuju o istom zadatku. U jednoj varijanti, eksperimentator je nastojao da subjekti počnu da vide jedni druge kao članove jedinstvene grupe, u drugoj varijanti da se posmatraju kao individue, i u trećoj varijanti da se vide kao članovi dve grupe. To je postignuto rasporedom sedenja (integrisan, odeljen i pojedinačan), davanjem imena (ispred svakog su stajale table ili sa ličnim imenom, ili sa imenom prethodne grupe, ili sa novim imenom jedinstvene grupe) ili prirodom međuzavisnosti. U poređenju sa situacijom gde je zadržana podela na dve grupe, i u uslovima dekategorizacije i u uslovima rekategorizacije pristrasnost se smanjila, ali na različit način. U uslovima rekategorizacije (svi smo jedna grupa) pristrasnost se smanjila povećanjem privlačnosti domalopređašnjih članova tuđe grupe. U uslovima dekategorizacije (svi smo pojedinci), pristrasnost se smanjila smanjenom privlačnošću malopređašnjih članova vlastite grupe.
Suština kroskategorizacije je u
dodavanju nove kategorizacije kojom se ne negira postojanje ranije podele, ali se uvode nove podele koje bi trebalo da staru podelu, koja je izvor suprotstavljenih identiteta, učini manje vidljivom i manje značajnom.
Granice koje dele stare i nove kategorije trebalo bi da se ukrštaju u kroskati
da
Na taj način, dve osobe koje po ranijoj kategorizaciji pripadaju različitim grupama po toj kategorizaciji nastavljaju da budu sa različitih strana granice, ali se istovremeno, po novoj kategorizaciji, nalaze sa iste strane granice.
Veoma je važno da nova podela ne preseca grupe na isti način kao i ranija podela, jer bi se time jaz između dve grupe definitivno produbio u kroskati?
da
Ali, mada se ukrštanjem kategorija sa delom članova ranije tuđe grupe razvija zajednički identitet što dovodi do smanjenja neprijateljstva prema njima, pokazuje se da se prema osobama koje su prema oba kriterijuma ostale izvan, povećava diskriminacija.
Teorija intergrupnog kontakta (Brown & Hewstone, 2005), ranije označena kao
uzajamna intergrupna diferencijacija
ili model distinktivnog socijalnog identiteta.
Teorija intergrupnog kontakta ?
Po ovom pristupu, diferencijaciju između vlastite i tuđe grupe ne treba ukidati, ona treba da ostane vidljiva, jer se poziv neprijateljski nastrojenim stranama da zanemare svoju grupnu pripadnost često doživljava kao ugrožavajući. Ali, ta vidljivost treba da postoji u uslovima kooperativne interakcije o kojima je govorio Olport. Dobro je da pri zajedničkoj saradnji grupe imaju komplementarne, distinktivne uloge.
