Fiziologija krvi i imunski sistem Flashcards
Koje je to najzastupljenije hemijsko jedinjenje u organizmu
Najzastupljenije hemijsko jedinjenje u organizmu je voda. Ona čini oko 2/3 ukupne telesne mase. Količina vode u organizmu zavisi od pola (muškarci poseduju nešto više vode ne-go žene) i od starosti (sa starenjem se količina vode u telu smanjuje). Glavna podela telesne vode je u odnosu na to sa koje se strane ćelijske membrane nalazi.Delimo je na: intra i ekstracelularnu tečnost
Intracelularna tečnost
Intracelularna tečnost zauzima oko 40% od ukupne količine vode u organizmu (uzećemo da je zastupljenost vode u organizmu 60%ukupne telesne mase). Nalazi se u ćelijama oivičena ćelijskom membranom. Sastav: bogata je jonima kalijuma,a siromašna jonima natrijuma i hlora.
Ekstracelularna tečnost
Ekstracelularna tečnost zauzima oko 20% od ukupne količine vode u organizmu. Sastav: bogata je jonima natrijuma i hlora, a siroma-šna jonima kalijuma.Ekstracelularna tečnost nalazi se podeljena u tri manja odeljka:
1)Intersticijumska tečnost. Intersticijumska tečnost nalazi se u prostoru između ćelija, odnosno, u njoj se ćelije “kupaju”
2)Krvna plazma. Krvna plazma faktički predstavlja intersticijumsku tečnost krvi, jer se u njoj “kupaju” ćelije krvi.
3)Transcelularna tečnost. Transcelularna tečnost nalazi se u prostorima koji su oivičeni epiteInim ćelijama. Primeri ove vrste tečnosti su očna vodica, tečnosti pleuralne, peritonealne i perikardne šupljine, likvor (cerebrospinalna tečnost)…
Podela krvi
Krvna plazma i krvne ćelije
Krvna plazma
Krvna plazma predstavlja vodeni rastvor u kome su rastvorene bro-jne organske i neorganske supstance. Takođe, kao što je ranije pomenuto, u krvnoj plazmi se “kupaju” ćelije krvi, tako da ona predstavlja intersticijalnu tečnost krvnih ćelija. Krvna plazma je providna tečnost svetlo- žute boje
Šta će se desiti ukoliko ostavimo krv u epruveti bez dodatka/sa dodatkom antikoagulantnog sredstva
Ukoliko krv izvadimo u epruvetu, a potom krv ostavimo da stoji u toj epruveti bez dodavanja antiko-agulantnog sredstva (sredstvo protiv zgrušavanja krvi),krvna plazma će se zgrušati (koagulisati), preći će u polučvrsto stanje koje nazivamo serumom.
Ukoliko u epruvetu u koju smo izvadili krv dodamo antikoagulantno sredstvo i potom je centrifugiramo, krvna plazma neće koagulisati, ostaće u tečnom agregatnom stanju i tada je nazivamo plazmom. Dakle, plazma je tečnog agregatnog stanja, za razliku od seruma koji je polučvrst.
Najpoznatiji primeri antikoagulantnih sredstava
Najpoznatiji primeri antikoagulantnih sredstava su EDTA (etilen-diamin tetrasirćetna kiselina), heparin, natrijum-citrat…
Sastav krvne plazme
90% krvne plazme čini voda. Ona predstavlja rastvarač brojnim supstancama.Neorganske supstance rastvorene u plazmi su pre svega elektroliti (K+, Na+, Ca2+, Cl, HCO3-…), koji učestvuju u regulaciji acidobazne ravnoteže, kontrakcije mišića…Organske supstance rastvorene u plazmi su glukoza,lipidi,hormoni,proteini…
Proteini krvne plazme imaju različite uloge.Najzastupljenija frakcija proteina plazme su albumini.Funkcija albumina je održavanje zapremine tečnosti u krvnim sudovima, transport supstanci poput hormona, bilirubina, kalcijuma, masnih kiselina, lekova. Antitela (imunoglobulini) učestvuju u odbrani organizma ,dok fibrinogen ima ulogu u koagulaciji krvi.
Osmolarnost
Osmolarnost se definiše kao broj osmola rastvorene supstance u jednom litru rastvora. Osmol je jedinica za osmotsku aktivnost ra-stvora. Osmotska aktivnost rastvora zavisi samo od broja čestica u njemu, bez obzira na masu i vrstu (prirodu) čestica.
Osmotski pritisak krvi
Krv ima stalan osmotski pritisak i predstavlja izotoničan rastvor, što znači da je koncentracija supstanci u intracelularnoj (ICT) j ekstracelularnoj (ECT) tečnosti jednaka, odnosno, da ista količina vode ulazi u ćeliju, kao što izlazi iz ćelije, pa zapremina ćelije ostaje nepromenjena.
Hiper/hipo tonični rastvori
Kod hipertoničnog rastvora, koncentracija rastvorene supstance je veća u ECT nego u ICT. Zbog toga ćelije teže da “razblaže” taj rastvor u kome se nalaze (ECT), pa voda počinje da izlazi iz njih (ICT) u ECT. Usled toga zapremina ćelije počinje da se smanjuje, ćelija postaje sve manja, na kraju se smežurava i, konačno,umire.
Kod hipotoničnog rastvora, koncentracija rastvorene supstance je veća u ICT nego u ECT, pa ćelija teži da “razblaži” ICT. Kao posledica toga, voda iz ECT počinje da ulazi u ćeliju kako bi razblažila ICT, što dovodi do povećanja njene zapremine. Ćelija počinje da otiče, bubri, i konačno se raspada - umire. Ovaj proces naziva se liza ćelije, a ukoliko je ovim procesom zahvaćen eritrocit, onda se naziva hemoliza
Krvne ćelije
Postoje tri vrste krvnih ćelija:
eritrociti (crvena krvna zrnca), leukociti (bela krvna
zrnca) i trombociti (krvne pločice).
Eritrociti
Eritrociti su najbrojnije ćelije
krvi. Normalan broj eritrocita iznosi 4-6x10(12) / L krvi.
Nastaju u koštanoj srži pljosnatih kostiju (grudne kosti,
karlične (bedrene) kosti, rebara…) procesom koji se zove hematopoeza (eritropoeza). Životni vek eritroci-
ta iznosi ok 90-120 dana, nakon čega umiru, odnosno, hemoliziraju (fiziološka hemoliza). Ostaci hemoliziranog eritrocita bivaju preuzeti u najvećoj meri od slezine,nakon čega se koriste za njihovo ponovno stvaranje.
Muškarci imaju veći broj eritrocita od žena zbog veće produkcije testosterona nego kod žena, koji
stimuliše proces eritropoeze.
Eritrociti su bikonkavnog oblika- sa obe strane je “ulubljen” u centralnom delu dok se na obodu širi, pa na poprečnom preseku izgleda kao “piškota”
Eritrociti nemaju jedro (izuzev eritrocita kamile koji imaju jedro), a dužina im iznosi oko 7,5 μm.
Membrana eritrocita je veoma elastična, što je veoma
bitna osobina, jer se upravo zahvaljujući tome eritrocit može provlačiti kroz kapilare čiji je prečnik manji od njihovog prečnika. Eritrociti su bogati pigmentom hemoglobinom koji krvi daje crvenu boju.
Hemoglobin
Glavna uloga hemoglobina je transport gasova (02 i CO2), pri čemu je bitno naglasiti da je čak 97% kiseonika koji se transportuje krvlju vezan za hemoglobin, dok je svega
oko 3% kiseonika slobodno rastvoreno u krvnoj plazmi. U strukturu hemoglobina ulaze gvožđe i 4 proteinska lanca (2a i 2ẞ lanca), pri čemu sadrže molekul hema kao prostetičku grupu.
Kako količina O2 utiče na boju krvi
Ukoliko je krv oksigenisana, odnosno, bogata
kiseonikom, ona će imati svetlocrvenu boju, dok ukoli-
ko je dezoksigenisana, odnosno, siromašna kiseonikom, a bogata ugljen-dioksidom, tada će biti tamno-crvene boje.
Regulacija procesa stvaranja i hemolize eritrocita
Proces stvaranja i hemolize erirocita je ujednačen i dobro regulisan. Pozitivno na proces eritropoeze utiču vitamin C, vitamin B12, gvožđe, aminokiseline unete hranom i hormon eritropoetin. Eritropoetin
luče ćelije bubrega i luči se kao odgovor na smanjenu
koncentraciju kiseonika u krvi. Ukoliko preovlada proces razgradnje eritrocia u odnosu na njihovo stvaranje nastaće anemija
Anemija srpstih ćelija
Anemije mogu nastati usled smanjene produkcije ili povećane razgranje eritrocita. Međutim, pojedine vrste anemija mogu na-
stati u usled genskih mutacija. Primer takve anemije je
anemija srpastih eritrocita (sickle cell anemia), koja nastaje kao posledica mutacije u genu za ẞ - globinski lanac hemoglobina.
Ova mutacija dovodi do zamene samo jedne aminokiseline u lancu, tako da predstavlja takozvanu
tačkastu mutaciju, jer mutacija zahvata samo jedan
nukleotid u DNK. Kao posledica zamene aminokiseline, eritrocit nije bikonkavnog već srpastog oblika, što
može ugroziti život osobe koja je nosilac ove mutacije jer se ćelije takvog oblika otežano kreću kroz kapilare.
Sedimentacije eritrocita
Sedimentacija eritrocita predstavlja suspenziju (taloženje) eritrocita koja se dešava kada se oni nađu van organizma. U organizmu se sedimentacija nikada ne dešava. Sedimentacija se odvija veoma sporo, ali ukoliko u organizmu postoji neki patološki proces
(kao na primer zapaljenje ili maligni tumor), ona će biti ubrzana.
Aglutinacija
Aglutinacija je međusobno slepljivanje eritrocita koji formiraju strukture slične sitnim grudvicama koje mogu dovesti do začepljenja krvnih sudova.
Nastaje najčešće kao posledica transfuzije neodgovarajuće krvne grupe.
Hemoliza
Ona može biti fiziološka i patološka. Patološka hemoliza nastaje usled izlaganja eritrocita visokoj temperaturi, transfuzije neodgovarajuće krvne grupe, meha-
ničkim oštećenjem, usled dejstva zmijskog otrova…
Leukociti
Leukociti predstavljaju ćelije imunskog sistema. Njihov broj je manji od broja eritrocita i
iznosi 4-10x10(9)/L krvi. Prema izgledu (morfologi-ji) i
funkciji, leukociti se dele na dve vrste: granulocite i agranulocite.
Granulociti
Granulociti su frakcija leukocita koja se karakteriše specifičnim izgledom ćelija. Oni su okruglog (loptastog) oblika, imaju segmentirano jedro, a ono što ih karakteriše jeste prisustvo velikog broja granula u njihovoj citoplazmi, po kojima su i dobili ime. U granulocite ubrajamo neutrofile, eozinofile i bazofile Životni vek granulocita iznosi ne-
koliko dana, najčešće oko 5.
Agranulociti
Agranulociti su takođe ćelije
loptastog oblika koji, za razliku od granulocita, nemaju
granule u citoplazmi i nemaju segmentirano, već okruglo ili ovalno jedro. U agranulocite spadaju limfociti i monociti. Životni vek agranulocita iznosi od nekoliko meseci, pa čak i do nekoliko godina.
Karakteristike leukocita
Karakteristika leukocita je njihova sposobnost kretanja, što im omogućava da odu do mesta u organizmu na kome treba da “deluju”. Još jedna bitna karakteristika leukocita (pogotovo neutrofila, odnosno,
granulocita) jeste fagocitoza.
Fagocitoza
Fagocitoza je “uvlačenje” velikih čestica u ćeliju (poput bakterija, oštećenih delova tkiva, mrtvih ćelija…), nakon čega te uvučene
(fagocitovane) čestice bivaju razgrađene u lizozomima. Fagociti se kroz tkivo kreću ameboidnim pokretima.
Leukocitarna formula
Leukocitarna formula je pokazatelj međusobnog odnosa i zastupljenosti (broja) svih subpopulacija leukocita. Ona nam je važna zbog toga da bismo, na primer, videli koja je vrsta mikroorganizma izazvala infekciju (kod bakterijskih infekcija doći će do skoka broja neutrofila, dok će kod virusnih infekcija doći do porasta broja limfocita). Kod obe
vrste infekcija, krvna slika pokazala bi samo porast ukupnog broja leukocita, a na osnovu toga ne bismo mogli da znamo koja je tačno subpopulacija (frakcija)
leukocita povišena, odnosno, koja je vrsta mikroorganizma izazvala infekciju
Trombociti
Trombociti (krvne pločice) su
ćelije krvi koje su odgovorne za proces zgrušavanja krvi
(koagulacija). Brojčano ih ima više od leukocita, a manje od eritrocita, i njihov broj iznosi 14-44×10(10)/L krvi.
Trombociti nemaju jedro, a životni vek im je oko 5-8 dana.
Šta se dešava nakon povrede krvnog suda
Nakon povrede krvnog suda, prva reakcija povređenog krvnog suda je konstrikcija (kontrakcija glatkih mišićnih ćelija koje se nalaze u zidovima krvnih sudova i sužavanje njegovog lumena), kako bi se sma-
njio “prostor” kroz koji krv može isticati iz krvnog suda. Na mesto povrede ubrzo dolazi do nakupljanja trombocita koji se međusobno slepljuju, što omogućava
zaustavljanje krvarenja (hemostazu).
Zašto se slepljivanje trombocita dešava na mestu povrede krvnog suda, ali nikada u cirkulaciji
Nakon povrede, dolazi do “cepanja” zida krvnog suda sa čijim delovima
trombociti mogu doći u kontakt. Ispod endotelnih ćelija (ćelije koje oblažu šupljinu krvnog suda) nalazi se vezivno tkivo čija je najzastupljenija strukturna komponenta kolagen.
Upravo kontakt trombocita i kolagenih vlakana provocira trombocite da postanu “lepljivi”. Kada se trombociti slepe na mestu oštećenja krvnog suda nastaje krvni ugrušak. Dodatnu stabilizaciju krvnog ugruška na mestu povrede obezbeduje protein fibrin koji deluje kao lepak za krvni ugrušak
na mestu oštećenja krvnog suda.
Imunski sistem
Imunski sistem predstavlja sistem čija je glavna uloga zaštita organizma od patogenih mikroorganizama (bakterija, virusa, gljivica i parazita). Postoje tri
linije odbrane koje obezbeđuje imunski sistem, od kojih su prve dve nespecifične, dok je treća linija odbrane specifična.
Prva linija odbrane
Prvu liniju odbrane čine
koža, sluzokoža i epitelne barijere.
Epitel
Epitelj predstavlja sloj ili slojeve ćelija koje oblažu sve strukture (tkiva, organe i šupljine) koji su u kontaktu sa nekom materijom.
Koža
Koža poseduje epitel jer je svakodnevno izložena
brojnim termičkim, mehaničkim, hemijskim i ostalim štetnostima (nadražajima) iz spoljašnje sredine. Površni slojevi epitela kože sastoje se od mrtvih ćelija, a takođe je i pH vrednost kože nešto kiselija, što onemogućava razmnožavanje patogenih bakterija na njenoj
površini.
Sluzokoža
Sluzokoža oblaže organe koji su u dodiru sa supstancama iz spoljašnje sredine, ili supstancama koje se izlučuju u spoljašnju sredinu (sluzokoža urinarnog
sistema, gastrointestinalnog sistema, respiratornog sistema…).
Dakle, epiteli sluzokože
predstavljaju mehaničku barijeru mikroorganizmima i drugim supstancama koje bi mogle da dovedu do oštećenja tkiva. Ukoliko je epitel intaktan, mikroorganizmi
ne mogu prodreti u dublje slojeve tkiva.
Sluzokože sadrže žlezde koje luče različite vrste produkata koji im “pomažu” u sprečavanju prodora mikroorganizama.
Sluz (mukus) mehanički sprečava prodor bakterija do epitela, a takođe može sadržati i neke antimikrobne supstance koje se nalaze u npr suzama i pljuvački
Druga linija odbrane
Ukoliko dođe do oštećenja epitelne barijere nekog organa, mikroorganizmi prodiru dublje u tkivo. Ispod epitela nalazi se vezivno
tkivo u kome se nalaze ćelije koje čine drugu liniju odbrane. Kada mikroorganizam prodre u dublje slojeve tkiva kroz defekt na epitelu, neutrofilni granulociti vrše fagocitozu tog mikroorganizma i razgrađuju je u
svojoj citoplazmi. Usled toga, njihov životni vek je kratak i iznosi nekoliko dana, a takođe fagocitovanje
uglavnom mogu vršiti samo jednom u toku života, nakon čega umiru. Sadržaj i enzimi leukocita se mogu
prazniti i oslobađati u okolno tkivo.
Pored neutrofila, u drugoj liniji odbrane učestvuju i monociti.
Monociti
Monociti su ćelije koje nastaju u ko-
štanoj srži, ali bivaju privučene na mesto u kome se nalaze mikroorganizmi koji su prosli kroz oštećen epitel. Nakon što pređu iz krvi u tkivo, oni se diferenciraju
u ćelije koje nazivamo makrofagima, koje takođe karakteriše sposobnost fagocitoze. Makrofagi mogu biti
stalno prisutni u nekom tkivu ili organu, a mogu se i
kretati kroz organizam. Za razliku od neutrofila, makrofagi mogu više puta fagocitovati u toku svog života,
a takođe i žive znatno duže od neutrofila (od nekoliko meseci, pa sve do nekoliko godina).
Euzinofili
Eozinofilni granulociti štite organizam od parazita, a takođe učestvuju i u nastanku alergijskih reakcija.
NK ćelije
NK ćelije ubijaju tumorske ćelije i
ćelije zaražene virusom. Naime, zdrave (normalne) ćelije na svojoj površini poseduju veliki broj proteinskih kompleksa koji obaveštavaju ćelije imunskog sistema da su zdrave i neoštećene. Nakon što virus prodre u
ćeliju, odnosno, nakon što zdrava ćelija evoluira u tumorsku, sa njene površine se “povlače” određeni pro-
teini. Odsustvo tih proteina na površini ćelije je znak NK ćelijama da tu ćeliju treba ukloniti, tako što indukuju proces apoptoze (programirane ćelijske smrti).
Za šta su nam bitni interferoni
Još jedan vid zaštite od virusnih infekcija je produkcija interferona. Interferoni su signalni molekuli
koje sintetišu i luče ćelije inficirane virusom koje na taj način obaveštavaju ostale ćelije da postoji opasnost da i one budu inficirane virusom. Zahvaljujući interferonima, ostale ćelije počinju da luče supstance koje će sprečiti da budu inficirane virusom.
Zapaljenje
Zapaljenje (inflamacija). Zapaljenje se definiše kao reakcija tkiva na njegovo oštećenje. Zapaljenje je uvek lokalnog karaktera, odnosno, u toku zapaljenja reakcija postoji samo u regionu oštećenog tkiva,
a ne na nivou čitavog organizma. Osnovni znaci zapaljenja su: temperatura, crvenilo, otok, bol, gubitak f-je oštećenog tkiva
Temperatura
Povišena temperatura u
upaljenom tkivu nastaje kao posledica ubrzanog metabolizma ćelija koje učestvuju u zapaljenju, kao i zbog većeg protoka krvi kroz upaljeno tkivo. Zbog toga je
upaljeno tkivo toplo na dodir.
Međutim, u težim oblicima zapaljenja može doći i do pojave povišene telesne temperature. Ona
nastaje kao odgovor na pirogene. Pirogeni su supstance koje luče makrofagi, neutrofili i limfociti, koje deluju na termoregulacioni centar, nakon čega dolazi do pojave povišene telesne temperature. Povišena telesna temperatura “potpomaže” eliminaciju uzročnika
zapaljenja, ali takođe i predstavlja znak jetri i slezini da spreče gubitak cinka i gvožđa.
Crvenilo
Crvenilo / crvena boja upaljenog
tkiva posledica je povećanog protoka krvi kroz upaljeno tkivo, zbog proširenja krvnih sudova (vazodilatacije). Vazodilatacija je posledica oslobađanja vazodilatatornih supstanci iz oštećenog tkiva, od kojih je najpoznatiji histamin. Histamin je odgovoran i za nastanak otoka upaljenog tkiva.
Otok
Zapaljenje je skup ćelijskih i biohemijskih procesa
čiji je cilj uklanjanje uzroka zapaljenja, uklanjanje oštećenog tkiva i njegova zamena zdravim tkivom (regeneracija). Većina ćelija i hemijskih jedinjenja koa učestvuju u zapaljenju su poreklom iz krvi. U toku zapaljenja krvni sudovi postaju propustljiviji, zahvaljujući vazodilatatornim supstancama, za krvnu plazmu i za leukocite, što dovodi do isticanja krvne plazme iz krvnih sudova, kao i do izlaska leukocita iz krvnih sudova u oštećeno tkivo. Pošto je krvna plazma najvećim delom voda,
povećano nakupljanje krvne plazme u upaljenom tkivu
dovešće do njegovog otoka.
Plazma koja je prešla iz krvnih sudova u upaljeno tkivo bogata je proteinima koji učestvuju u procesu zapaljenja. Leukociti koji su zajedno sa plazmom prešli u okolno tkivo otpočinju proces fagocitoze oštećenog tkiva i prouzrokovača zapaljenja.
Bol
Bol nastaje kao posledica pritiska otečenog tkiva na nervne završetke u upaljenom tkivu.
Gubitak f-je oštećenog tkiva
Upaljeno tkivo u potpunosti gubi svoju funkciju ili je ona znatno ograničena. Na primer, kod zapaljenja ždrela imamo otežano gutanje, kod zapaljenja pluća otežano disanje, dok kod zapaljenja bubrega može doći i do potpunog prestanka stvaranja mokraće.
Treća linija odbrane
Ukoliko mikroorganizam prodre kroz prve dve, nespecifična linije odbrane, aktivira se treća, specifična linija odbrane koju čine limfociti. Postoje dve vrste limfocita: B-i T-limfociti, kao i dva mehanizma imunskog odgovora - humoralni i celularni imunitet.
Humoralni imunitet
U humoralnom imunitetu učestvuju B-limfociti. Svaka supstanca koju B-limfocit može direktno
prepoznati naziva se antigen. Po biohemijskoj prirodi, antigeni mogu biti bakterije (ili njihovi delovi), polen, proteini, polisaharidi, delovi virusa, nukleinske kiseline… Receptor za antigen naziva se antitelo (imunoglobulin). Potoji 5 klasa imunoglobulina: IgG, IgA, IgM,
IgDi IgE. Na jednom B-limfocitu postoji oko 10.000
molekula imunoglobulina.
Svaki B-limfocit na svojoj površini poseduje receptor (antitelo) samo za jedan antigen
Selektivna aktivacija
Proces gde se aktivira B-limfocit specifičan za taj antigen i koji će pokrenuti imunski odgovor protiv tog antigena
Kako dolazi do spajanja antigena i antitela
Antigen i antitelo se spajaju po principu ključ- brava, i na taj način B-limfocit biva aktiviran.
Šta radi aktivirani B-limfocit
Aktivirani B-limfocit se diferencira u plazma ćelije (plazmocite) koje luče antitela. Plazmociti počinju da se dele veoma brzo stvarajući veliki broj svojih klonova. Svaki od nastalih klonova sintetiše i luči antitela zahvaljujući kojima će antigen biti eliminisan iz organizma. Pored plazmocita, B-limfociti se diferenciraju u još jednu vrstu ćelija - memorijske B-limfocite. Nastale ćelije počinju intenzivno da se dele, pa se ta pojava naziva klonska ekspanzija.
Mehanizam dejstva antitela na antigen
Ona se mogu vezati u potpunosti za njih, te im na taj način fizički onemogućavaju delovanje (neutralizacija). Ukoliko se antitela vežu za veći broj antigena, dolazi do njihovog slepljivanja u grudvice, što se naziva aglutinacija. Nastale grudvice su takve veličine
i strukture da ih može prepoznati makrofag, koji će doći i fagocitovati ih.
Primarni imunski odgovor
Prilikom prvog kontakta sa određenim antigenom, imunski odgovor se odvija sporo i sama bolest traje nešto duže. Ovaj fenomen se naziva primarni imunski odgovor, i njegov “produkt” su plazmociti i memorijski B-limfociti.
Naivni B-limfocit
To je limfocit koji prvi put dolazi u kontakt sa antigenom za koji je specifičan
Sekundarni imunski odgovor
Prilikom svakog narednog kontakta sa određenim antigenom kom je organizam bio izložen dolazi do slabijih simptoma. To se dešava zbog toga što memorijski B-limfocit ima mogućnost pamćenja, pa se svakom narednom izlaganju antigenom on brže diferencira
Urođen imunitet
Osnovna komponenta celularne imunosti su T-limfociti. Za razliku od B-limfocita, T-limfociti su znatno heterogenija grupa ćelija.
T-pomoćne ćelije
Nakon što antigen prodre u organizam, određena vrsta ćelija nazvana antigen-prezentujuće ćelije preuzima antigen,
unosi ga u unutrašnjost ćelije, razgrađuje ga i jedan
deo tog antigena prezentuje (“pokazuje”) na svojoj
površini. Ovako prikazan antigen od strane antigen -prezentujućih ćelija T-limfocit može prepoznati putem
svojih receptora. Kada T-limfocit prepozna antigen, on
istim biva aktiviran i počinje da luči veliki broj citokina koji aktiviraju ostale ćelije imunskog sistema - B-limfocite, makrofage… Aktivacija
T -helpera vodi u jednom -
smeru ka nastanku zapaljenja.
HIV
HIV spada u familiju retrovirusa i izaziva oboljenje sidu (AIDS). HIV inficira upravo T-pomoćničke ćelije gde vremenom dovodi do njihovog uništenja, čime faktički onemogućava imunološki odgovor
na gotovo sve mikroorganizme, jer ukoliko nema T-heIpera (ili je njihov broj znatno smanjen), nema ni produkcije citokina koji pokreću i regulišu čitav imunski sistem i imunski odgovor. Pacijenti koji obole od side najčešće umiru od upale pluća ili malignih tumora koji
su povezani sa HIV-om.
Citotoksični T-limfociti
Citotoksični T-limfociti su ćelije koje su specijalizovane za ubijanje ćelija
koje su inficirane virusom i tumorskih ćelija. Funkcija
citotoksičnih T-limfocita istovetna je kao i funkcija NK ćelija, samo što se ove dve vrste ćelija aktiviraju na različite načine. T-limfociti prepoznaju inficiranje-tumorske ćelije zahvaljujući postojanju specifičnih proteina na njihovoj površini.
Alergija
Patološke imunske reakcije, ili imunske reakcije koje izazivaju oštećenja tkiva nazivaju se reakcije preosetljivosti. Poremećaji u kojima je preosetljivost posredovana IgE antitelima naziva se alergija. Alergija nastaje kada ćelije
imunskog sistema reaguju na supstance iz spoljašnje
sredine koje su mahom bezopasne, i koje nisu infektivni agensi. Te supstance nazivamo alergenima.
Alergeni
Alergeni mogu biti čestice prašine, polen, dlake i epitelne
ćelije životinja, sastojci hrane (aditivi), lekovi… I mahom su bezopasni za naš organizam
Patogeneza alergije
Prilikom prvog susreta
sa alergenom dolazi do senzibilizacije, odnosno, stvaranja specifičnih IgE antitela na taj alergen. Nakon sintetisanja, nastala IgE antitela se vezuju za ćelije koje
se zovu mastociti. Prilikom sledećeg kontakta sa alergenom, on će se vezati za IgE antitela koja se nalaze na površini mastocita, što će dovesti do pucanja njegove membrane, kao i do oslobađanja sadržaja
granula (medijatora) u okolno tkivo i nastanka alergijske reakcije
Mastociti
Mastociti su ćelije vezivnog tkiva koje u svojoj citoplazmi sadrže brojne granule u kojima se nalaze supstance koje izazivaju alergijsku reakciju,
takozvani medijatori alergijskih reakcija (od kojih je
najpoznatiji histamin.
Imunološka tolernacija
U toku sazrevanja
imunskog sistema, svaki limfocit biva izložen antigenima iz našeg tela. Zašto? Suština imunološke tolerancijeste da svaki limfocit nauči da prepozna koji antigen
je antigen tela (na koji ne sme da reaguje, odnosno,
koji ne sme da ga aktivira), a koji antigen je strani, potencijalno opasan antigen na koji mora odreagovati, odnosno, koji mora da ga aktivira.
Tako da se imunološka tolerancija
može definisati kao izostanak imunskog odgovora na
sopstvene antigene. Imunološka tolerancija odvija se u
koštanoj srži za B-limfocite, a u timusu za T-limfocite.
Šta se desi ukoliko u toku imunskog sazrevanja neki limfocit odreaguje na antigen tela
on biva
ubijen procesom apoptoze kako ne bi doveo do oštećenja tkiva i organa
Gde nastaju sve ćelije krvi i imunskog sistema
Sve ćelije krvi i imunskog sistema nastaju u koštanoj
srži, s tim što se “sazrevanje” agranulocita odvija u jetri i slezini, dok se sazrevanje granulocita odvija u samoj koštanoj srži.
Autoimune bolesti
Autoimunske bolesti
nastaju kao posledica poremećaja procesa imunološke
tolerancije, kada limfociti prepoznaju sopstvene antigene kao strane, pri čemu dolazi do oštećenja tkiva i organa. Najčešće nastaju kao posledica rekombinacija i mutacija u toku samog procesa imunološke tolerancije. Mutacije su najčešće lokalizovane u genima koji kodiraju vezujuće regione antitela). Tom prilikom nastaju antitela usmerena prema nekom antigenu organizma.
Primeri nekih autoimunskih bolesti su Hašimotov tireoiditis, Grejvs - Bazedovljeva bolest, Kronova bolest,
multipla skleroza, dijabetes melitus tip 1, psorijaza, sistemski lupus eritematodes…
Krvne grupe
Svaka osoba na površini svojih eritrocita poseduje aglutinogen (antigen), a u krvnoj plazmi aglutinin (antitelo protiv aglutinogena). Postoje dve vrste aglutinogena: A i B. Svaka osoba poseduje antitelo
(aglutinin) protiv aglutinogena koji ne poseduje. (anti A/B)
Ko je opšti primalac krvi, a ko opšti davalac
Opšti primalac je AB krvna grupa, a opšti davalac O krvna grupa
Rh faktor
Na površini eritrocita, pored glikoproteina ABO sistema krvnih grupa, kod određenog broja osoba
postoji još jedna vrsta proteinskih molekula, označeni kao Rh (rezus) faktor. Osobe čiji eritrociti poseduju Rh faktor na svojoj površini označavaju se kao Rh-pozitivne, dok se osobe koje ga ne poseduju označavaju kao
Rh-negativne. Rh sistem obuhvata veći broj antigena,
a najznačajniji je D antigen.
Hemolitička bolest novorođenčeta
Ukoliko u brak stupe Rh-negativna
žena i Rh-pozitivni muškarac, postoji šansa da dobiju Rh-pozitivno dete. S obzirom na činjenicu da je majka
Rh-negativna, njen imunski sistem prepoznaje Rh faktor kao strani, štetni antigen, jer njen imunski sistem u toku imunološke tolerancije nije došao u kontakt sa
ovim molekulom. Tokom prve trudnoće Rh-negativne žene sa Rh-pozitivnim plodom, neće doći do odbacivanja ploda zato što se tokom prve trudnoće stvaraju antitela protiv Rh faktora (senzibilizacija). Međutim tokom druge, i svake naredne trudnoće može doći do spontanog pobačaja.
Limfa
Limfa je intersticijumska tečnost koja se nalazi u limfnim sudovima, preko kojih se odvodi u venski sistem.
Najvažnija uloga limfe je da iz intersticijumskog prostora uklanja proteine i druge velike čestice
(molekule lipida i bakterijske ćelije do limfnih čvorova). 90% tečnosti iz tkiva se odvodi krvotokom, dok se preostalih 10% odvodi limfotokom, i na taj način se
sprečava nastanak edema (otoka) u tkivima.
