Eukariotska ćelija Flashcards
Kako je eukariotska ćelija dobila naziv
Eukariotska ćelija dobila je naziv po tome što ima formirano jedro (jedrov ovoj / omotač), koji odvaja njen genetički materijal od citoplazme. Reč eukariot
nastala je kombinacijom grčkih reči eu, što znači pravo, istinsko i karuov, što znači jedro.
Citoplazma kod eukariotske ćelije
Citoplazma je tečna i providna supstanca koja okružuje jedro i u kojoj se nalaze organele i citoskelet.
Jedro kod eukariota
Jedro (lat. nucleus) je deo eukariotske ćelije
(organela) u kome se nalaze hromozomi. Obično se nalazi u sredini ćelije, ali postoje i ćelije u kojima je ono
“‘izgurano” na periferiju, kao, na primer, u skeletnim mišićnim ćelijama.
Koliko jedara imaju ćelije eukariota
Ćelije najčešće imaju jedno jedro,
ali postoje i ćelije sa dva ili više jedara kao što su ćelije
jetre (hepatociti), srčane mišićne ćelije, osteoklasti…
Koliko membrana okružuje jedro eukariota
Jedrov omotač. Jedro je dvomembranozna
organela, odnosno, organela koju okružuju dve membrane spoljašnja i unutrašnja, između kojih se nalazi perinukleusni prostor
Spoljašnja membrana jedra eukariota
Spoljašnja jedrova
membrana je u kontinuitetu sa membranom endoplazmatičnog retikuluma (pri čemu je perinukleusni prostor u kontaktu sa cisternom (šupljinom) endoplazmatičnog retikuluma; Na spoljašnjoj jedrovoj membrani mogu se uočiti ribozomi
Unutrašnja membrana jedra eukariota
Unutrašnja jedrova
membrana je u direktnom kontaktu sa sadržajem jedra nukleoplazmom. Žargonski bi se moglo reći da je
nukleoplazma “citoplazma jedra”. U nukleoplazmi se nalaze nukleinske kiseline (DNK i RNK). Sa unutrašnje
strane unutrašnje jedrove membrane nalazi se nukleusna lamina, deo jedrovog skeleta koji mu održava oblik.
Nukleinske pore
Nukleusne pore. Spoljašnja i unutrašnja jedrova membrana nisu kontinuirane, već su “isprekidane” malim otvorima koji se nazivaju nukleusne pore.
Nukleusne pore su izgrađene od velikog broja proteina, i kroz njih se obavlja transport materija između nukleoplazme i citoplazme, u oba smera.
Od čega zavisi broj nukleinskih pora
Broj jedrovih
pora zavisi od dve stvari: prva je vrsta ćelije (ćelije sa
izrazitom metaboličkom aktivnošću (na primer, plazmociti) imaju znatno veći broj nuklearnih pora od ćelija koje metabolički nisu aktivne); druga je stanje “aktivnosti” ćelije (ukoliko ćelija intenzivno vrši sintezu proteina broj pora će biti veći, dok će se pri prestanku sinteze proteina broj pora smanjiti).
Jedarce eukariota
Nukleolus je amembrano-
zna organela okruglog ili ovalnog oblika koja se može
videti unutar samog jedra. Predstavlja akumulaciju ribozomske RNK (rRNK) i proteina ribozoma.
Za koje ćelije možemo reći da je jedarce karakteristično
Jedarce je karakteristika metabolički aktivnih ćelija (koje intenzivno sintetišu proteine), kao što su fibroblasti ili neuroni, kao i ćelija koje se ubrzano dele (kao na primer ćelije koštane srži ili ćelije malignih tumora).
Šta/ko je zaslužan za formiranje jedarceta
Za formiranje jedarceta zaslužni su kratki kraci akrocentričnih autozoma (13, 14, 15, 21 i 22), te su zbog toga oni nazvani NOR-ovima (nukleolus organizujući regioni).
Funkcije jedarceta
Funkcije jedarceta su brojne: sazrevanje i
transport rRNK, regulacija genske ekspresije, (onkogena i tumosupresorskih gena), regulacija ćelijskog ciklusa…
Hromatin
Hromatin. Hromatin je sadržaj jedra u interfazi. Postoje dva funkcionalna stanja hromatina: euhromatin i heterohromatin
Euhromatin
Euhromatin je svetao, disperzan, rastresit, transkripciono aktivan i slabije (svetlije) prebojen.
Heterohromatin
Heterohromatin je gust,
taman, transkripciono neaktivan, tamnije prebojen, kondenzovan. Razlikuju se dva tipa heterohromatina: konstitutivni i fakultativni heterohromatin
Konstitutivni heterohromatin
Konstitutivni heterohromatin čini hromatin koji se u svim ćelijama nalazi “na istom mestu” u
genomu: na primer, u regionima telomera ili centromera hromozoma Nalazi se obično periferno
postavljen u jedru, uz samu ivicu unutrašnje jedrove membrane.
Fakultativni heterohromatin
Fakultativni heterohromatin je onaj hromatin čije postojanje nije obavezno niti stalno, i može
se razlikovati od ćelije do ćelije. Tipičan primer heterohromatina je Barovo telo (inaktivisan X hromozom). Kod nekih ćelija je inaktivisan X hromozom koji je osoba (zdrava žena) nasledila od oca, a u nekim ćelijama
je inaktivisan X hromozom koji je nasledila od majke.
Na taj način se fakultativni heterohromatin, na primeru Barovog tela, razlikuje od ćelije do ćelije.
Da li su jedro i jedarce prisutni u toku celog života
Jedro i jedarce ne postoje tokom celog životnog ciklusa ćelije. I jedro i jedarce nestaju u profazi
dok se ponovo pojavljuju u telofazi mitoze.
Smrt ćelije
Ćelija može umreti prirodnom
smrću (apoptoza) i “zadesnom, nasilnom” smrću (nekroza). U oba slučaja, jedini sigurni znak da je ćelija mrtva je odsustvo jedra
Mitohondrije
Mitohondrije su dvomembranozne organele koje predstavljaju glavni proizvođač energije u ćeliji.
Prisutne su i u biljnim, i u životinjskim ćelijama.
Pokretne su organele i imaju sposobnost deobe, odnosno, mitohondrije nastaju deobom već postojećih mitohondrija u ćeliji.
Kako to varira broj mitohondrija u ćeliji
Broj mitohondrija varira od ćelije do ćelije: veći broj mitohondrija odlika je ćelija koje troše veliku količinu energije (miociti, hepatociti…) i u metabolički aktivnim ćelijama.
Od čega se sastoje mitohondrije
Mitohondrije se sastoje od dve membrane: spoljašnje i unutrašnje, između kojih se nalazi međumembranski prostor
Unutrašnja membrana mitohondrija
Unutrašnja membrana oivičava prostor koji se naziva matriks, koji zapravo predstavlja “citoplazmu mitohondrija”. U matriksu mitohondrija odigrava
se veliki broj biohemijskih reakcija, a takođe se nalaze i ribozomi mitohondrija, kao i mitohondrijalna DNK
Ribozomi mitohondrija
Ribozomi mitohondrija su veoma slični prokariotskim ribozomima. Oni su manjih dimenzija od
eukariotskih i na njima se odvija sinteza proteina mitohondrija
Spoljašnja membrana mitohondrija
Spojanja mitohondrijalna membrana je znatno propustljivija od unutrašnje mitohondrijalne membrane.
Mitohondrijalna DNK
Mitohondrijalna DNK (mitDNK, genom mitohondrija) je mall, cirkularni (kružni) dvolančani DNK
molekul bez histona, identičan prokariotskom. Na mitDNK nalaze se geni samo za proteine mitohondrija. lako mitohondrije poseduju veliki broj proteina, većina
proteina je kodirana jedarnom DNK, dok je samo mali broj proteina mitohondrija je kodiran jedarnom DNK. Te proteine nakon sinteze u citoplazmi mitohondrije
preuzimaju i ugrađuju ih u svoje strukture.
Kako se nasleđuje mitohondrijalna DNK
Mitohondrijalna DNK se nasleđuje matrokriIno, odnosno, sa majke na svu decu. Dakle, ukoliko je
majka obolela od neke mitohondrijalne bolesti, oboleće i sva deca.
Šta su to kriste
Unutrašnja membrana mitohondrija gradi mnogobrojne uvrate (kriste), koji joj povećavaju površinu. Na kristama se nalaze brojni enzimi koji su uključeni u proces sinteze ATP-a. Svi ovi enzimi su proteinske prirode i upravo to predstavlja razlog zašto je
unutrašnja membrana mitohondrija znatno bogatija proteinima nego lipidima (u odnosu 8:1).
Evolutivno poreklo mitohondrija
Uslovi žvota na Zemlji su se kroz vreme značajno menjali. Smatra se da je nekada, od strane nekog organizma, došlo do fagocitoze drugog organizma (koji je najverovatnije bio aerobna bakterija). U prilog ovoj teoriji ide činjenica da su ribozomi i DNK mitohondrija identični kao ribozomi i DNK prokariota. Pretpostavlja se da je nakon fagocitoze tog organizma došlo do njihove simbioze,
tako što je organizam koji je fagocitovao tu bakteriju
njoj obezbedio adekvatne uslove za život, dok je ona njemu zauzvrat obezbedila energiju (proizvodnju ATP-a).
