Fiziologija endokrinih žlezda Flashcards
Kako delimo žlezde prema načinu lučenja svojih produkata
Dele se na endorkine (hormoni) i egzokrine (sekreti). Primer endokrinih žlezda su nadbubrežna ili štitasta, a egzokrenih pljuvačne, lojne, znojne žlezde..
Homeostaza
Homeostaza je održavanje
stalnih optimalnih uslova u unutrašnjoj sredini uprkos
promenama spoljašnje sredine. Organizam poseduje
mehanizme kojima održava optimalne uslove unutrašnje sredine uprkos njihovoj promeni
Šta sve spada u homeostatske parametre
koncentracija elektrolita u plazmi (Na+, K+, HCO3…), pH vrednost krvi, telesna temperatura… Dva
organska sistema koja su najvažnija u održavanju homeostaze su nervni i endokrini sistem.
Kako se dele hormoni prema fizičko-hemijskim osobinama
Na steroidne i peptidne
Steroidni hormoni
Svi steoridni hormoni
su nastali od prekursora holesterola, pa su zbog toga liposolubilni. Zbog lipofilnosti i male molekulske mase,
oni lako difunduju kroz fosfolipidni dvosloj ćelijske membrane (“slično se u sličnom rastvara”), i vezuju se za svoje receptore koji se nalaze u samoj ćeliji (u jedru, citoplazmi ili mitohondrijama). Najčešće dolazi do formiranja hormon-receptor kompleksa koji migrira do jedra, vezuje se za DNK i sprovodi niz događaja koji će pokrenuti adekvatan fiziološki odgovor
Peptidni hormoni
Peptidni hormoni su
proteinske (peptidne) strukturę usled čega su hidrosolubilni i imaju veliku molekulsku masu. Zbog ove dve osobine, oni ne mogu difundovati kroz fosfolipidni
dvosloj ćelijske membrane kao steroidni hormoni, te se zbog toga njihovi receptori nalaze na spoljašnjoj strani ćelijske membrane, odnosno, na površini ćelije. Nakon vezivanja za receptor, dolazi do pokretanja intracelularnog odgovora koji podrazumeva aktivaciju velikog broja enzima koji dovode do sinteze jedinjenja
koja se nazivaju sekundarni glasnici, koji zapravo služe da prenesu signal od receptora do ciljne strukture u
ćeliji (najčešće jedra). Najpoznatiji sekundarni glasnici su ciklični adenozin - monofosfat (Camp) i joni kalcijuma
Hipotalamus-hipofizna osnova
Hipotalamus
hipofizna osnova funkcioniše po principu negativne povratne sprege.
U hipotalamusu se oslobađaju oslobađajući faktori (hormoni), koji stimulišu rad hipofize. Kada je
ona stimulisana, dolazi do sinteze i lučenja tropnih hormona koji se izlučuju iz hipofize u krvotok, deluju na ciljnu žlezdu i stimulišu lučenje hormona koje ciljna žlezda luči.
Pozitivna povratna sprega
Zastupljenija je u patofiziologiji. Ako imamo hormon A koji povećava lučenje hormona B, a hormon B povećava lučenje hormona A, znači da prilikom lučenja hormona B doći će do više lučenja hormona A i tako u krug (efekat se produbljuje i povećava) Fiziološki se javlja prilikom porođaja i koagulacije krvi
Negativna povratna sprega
Kada opadnu koncentracije hormona koji luči željena žlezda, to detektuje talamus i preko hipotalamus-hipofizne osnove dolazi do povećanja koncentracije tog hormona, a kada njegova količina dodje do dovoljnih granica to opet detektuje hipotalamus i prestaje da luči oslobađajući hormon
Regulacija u odnosu na koncentraciju supstanci
Primer ove vrste regulacije jeste regulacija glikemije (koncentracije glukoze u krvi) putem insulina. Insulin je hormon koji snižava koncentraciju glukoze u krvi tako što podstiče “ubacivanje” glukoze u ćelije. Obrnuto, ukoliko je glikemija niska, doći će do smanjenja sinteze i sekrecije insulina zato što bi
insulin dodatno smanjio vrednosti koncentracije glukoze u plazmi, što bi moglo da dovede do ozbiljnih posledica koje nastaju pri vrlo niskim vrednostima glikemije. Takođe, paralelno sa smanjenjem lučenja insulina, doći će do povećane sinteze i lučenja hormona koji podižu koncentraciju glukoze u krvi, kako bi se ona vratila na fiziološke vrednosti.
Hipotalamus
Hipotalamus je deo mozga koji vrši analizu i procenu velikog broja procesa u organizmu. Pri promeni svakog od ovih procesa dolazi do detekcije nastale promene u hipotalamusu, koji u tom trenutku
otpočinje sintezu odgovarajućih hormona koji će stimulacijom hipofize dovesti do određenih fizioloških procesa u organizmu koji će te detektovane promene
otkloniti.
Hipofiza
Hipofiza je sa hipotalamusom povezana hipofiznom peteljkom ili drškom, Na hipofizi se izdvajaju
dva dela: prednji, koji se naziva adenohipofiza, i zadnji, koji se naziva neurohipofiza. Kod nekih kičmenjaka diferentovan je i srednji deo. Sama hipofiza se nalazi u udubljenju na bazi lobanje koje se naziva tursko
sedlo
Adenohipofiza
U adenohipofizi dolazi do sinteze dve vrste hormona: tropni i metabolički
Tropni hormoni
Tropni hormoni kontroli-
Su (stimulišu) rad ostalih žlezda u organizmu. U tropne
hormone spadaju: adenokortikotropni, tireotropni, gonadotropni hormoni
Adenokortikotropni hormoni
Ciljna žlezda ovog hormona je nadbubrežna žlezda,
odnosno, njen spoljašnji deo-kora, koja sintetise hormone koje jednim imenom nazivamo kortikosteroidima. Luče se pod uticajem Kortikotropina (CRH)
Tireotropni
Ciljna žlezda ovog hormona je štitasta (tireoi-
dna) žlezda, koja luči dva hormona: tiroksin (T4) i tri-
jodtironin (T). Luči se pod uticajem tireotropina (TRH)
Gonadotropni hormoni
Postoje dva gonadotropna hormona: folikulostimulirajući hormon
(FSH) i luteinizirajući hormon (LH). Ciljno mesto delovanja ovih hormona su polne žlezde (gonade), gde FSH dovodi do stimulacije nastanka polnih ćelija (gameta),
odnosno, jajne ćelije i spermatozoida, dok LH stimuliše sintezu polnih hormona. Luči se pod uticajem gonadotropina (GnRH)
Metabolički hormoni
Metabolički hormoni ostvaruju direktne fiziološke efekte u ciljnim tkivima. U metaboličke hormone spadaju: prolaktin i hormon rasta
Prolaktin
Prolaktin deluje na mlečne žlezde podstičući njihov rast, razvoj i sekreciju mleka.
Hormon rasta
Hormon rasta podstiče rastćeja i tkiva, direktnim delovanjem na hrskavičavomikoštanom tkivu.
Gigantizam
Gigantizam nastaje pri hiperfunkciji adenohipofize u dečjem uzrastu. Usled povećanog lučenja hormona rasta ova deca rastu brže nego
svoji vršnjaci. Osobe koje imaju gigantizam su veoma i visoke, ali “proporcionalno” visoke - svaki deo tela im je uvećan, što je bitna razlika u odnosu na akromegaliju.
Akromegalija
Akromegalija nastaje pri hiperfunkciji adenohipofize i povećanog lučenja hormona
rasta kod odraslih osoba. Ove osobe nisu proporcionaIno visoke, već su im samo određeni, “periferni” delovi tela uvećani: šake, stopala, nos, usne, uši, kao i unutrašnji organi (organomegalija).
Patuljasti rast
Hipofunkcija adenohipofize sa
smanjenjem lučenja hormona rasta dovodi do patuljastog rasta.
Neurohipofiza
U neurohipofizi se ne sintetiše ni jedan hormon, već ih ona samo luči. Pošto je bogata nervnim vlaknima koja potiču iz hipotalamusa, u kome se sintetišu oksitocin i vazopresin, njih i luči.
Vazopresin
Ciljno tkivo ADH su bubrežni tubuli (sabirni kanalići). Vezivanjem za svoje receptore u sabirnim kanalićima, ADH dovodi do vraćanja vode iz sabirnih kanalića nazad u krvotok i, samim tim, zadržavanja vode u organizmu. Drugo dejstvo koje ovaj hormon ostvaruje je povećanje krvnog pritiska
koje nastaje vezivanjem ADH za receptore na glatkim
mišićnim ćelijama zidova krvnih sudova (što izaziva va-
zokonstrikciju). Konzumacija alkohola sprečava oslobadanje ADH što dovodi do povećanog izbacivanja vode iz organizma, a, samim tim, i do učestalog mokrenja.
Oksitocin
Ciljni organi za oksitocin su materica i mlečne žlezde. Izvodni kanali mlečnih žlezda su bogati glatkim mišićnim ćelijama na koje deluje oksitocin čime stimuliše njihovu kontrakciju, što dovodi do lučenja mleka. Stimulacijom glatke muskulature materice dovodi do njene kontrakcije (trudovi), izazivajući porođaj.
Diabetes insipidus
Oboljenje nastaje usled
smanjenog ili potpunog izostanka lučenja ADH. Zbog toga nema vraćanja vode iz bubrega, te dolazi do povećanog i učestalog mokrenja veoma razblaženog urina. Pacijenti dnevno mogu izmokriti i do 20 litara urina za 24 sata.
Štitasta žlezda
Štitasta (tireoidna) žlezda nalazi se na prednjoj strani vrata, ispod kože, a ispred dušnika. Ima
oblik štita po kome je dobila naziv.
Ćelije štitaste žlezde se nazivaju tireociti koji formiraju osnovne gradivne i funkcionalne jedinice štitaste žlezde - tireoidne folikule
Tireoidna žlezda luči
trijodtironin, koji se označava kao T3, jer u svojoj strukturi sadrži tri atoma joda, i tiroksin, koji se obeležava kao T4 jer u svojoj strukturi sadrži četiri atoma joda. Luči i kalcitonin
Koja je fiziološka uloga hormona štitaste žlezde
Fiziološka uloga hormona štitaste žlezde jeste ubrzavanje metabolizma pri čemu dovode do povećane potrošnje kiseonika u tim metaboličkim procesima (aerobni metabolizam). Žargonski bi se moglo reći da tireoidni hormoni
dovode do “ubrzanja” svih procesa u organizmu: povećaju (ubrzavaju) bazalni metabolizam, ubrzavaju rad
srca, ubrzavaju disanje, ubrzavaju pokrete creva (peristaltiku)…
Takođe, hormoni štitaste žlezde imaju važnu ulogu u razvoju nervnog sistema tokom embriogeneze, tako da ako tokom embrionalnog razvića dođe do smanjenja njihove sinteze i lučenja, rodiče se mentaIno zaostala deca (kretenizam).
Regulacija sinteze tireoidinih hormona
Štitasta žlezda je pod kontrolom sprege hipotalamus-hipofiza. TRH oslobođen iz hipotalamusa deluje na adenohipofizu i podstiče lučenje TSH koji se vezuje za svoje receptore u plazmi tireocita pri čemu ih stimuliše da sintetišu T3 i T4 Regulacija se odvija mehanizmom negativne povratne sprege
Kalcitonin
On učestvuje u homeostazi kalcijuma na taj način što snižava njegovu koncentraciju u krvnoj plazmi tako što ga ugrađuje u kosti. On deluje suprotno parathormonu. On nije pod kontrolom sprege hipotalamus-hipofiza
Hipertireoidizam
u kliničkoj slici imamo sledeće simptome i znakove: pojačano znojenje, gubitak na težini (uprkos povećanom apetitu), nervoza, stalan osećaj vrućine i “iskolačene oči”
(egzoftalmus). Najpoznatiji oblik hipertireoidizma je Grejvs-Bazedovljeva bolest. Povećano lučenje hormona štitaste žlezde
Hipotireoidizam
Simptomi i znakovi su suprotni od onih koji se sreću kod hipertireoidizma: pacijenti su tromi, usporeni, pospani, brzo se zamaraju, stalno je prisutan osećaj hladnoće, dobitak na težini, pojave suve kože, opadanja kose, lomljivih noktiju… Sve ovo nastaje zbog smanjenja bazalnog metabolizma. Jedan od najčešćih uzroka nastanka hipotireoidizma je Hašimotov tireoiditis. Smanjena sinteza hormona štitaste žlezde
Paraštitasta žlezda
Paratireoidne žlezde predstavljaju žlezde koje se nalaze na zadnjoj strani štitaste žlezde. Obično ih
ima četiri: dve gornje i dve donje.
Paratireoidne žlezde luče parathormon koji ima suprotno (antagonističko) dejstvo od kalcitonina
Parathormon
on dovodi do povećanja koncentracije kalcijuma u krvi
tako što ga mobiliše (“izvlači”) iz kostiju. Takođe, parathormon dovodi do aktivacije vitamina D koji je neophodan za proces apsorpcije kalcijuma iz hrane u taInkom crevu, kao i za reapsorpciju kalcijuma iz tubula bubrega, tako da na taj način dodatno povećava koncentraciju kalcijuma iz krvi.
Regulacija sinteze parathormona
Sinteza paratireoidnog hormona nije pod kontrolom sprege hipotalamus-hipofiza. Regulacija sinteze zavisi isključivo od koncentracije jona kalcijuma u krvi.
Nadbubrežna žlezda
Nadbubrežne žlezde su parne žlezde koje su smeštene na gornjim polovima bubrega. Histofiziološki su podeljene na dva jasno ograničena i funkcionaIno potpuno različita dela: srž i kora
Kora nadbubrežne žlezde
Predstavlja njen spoljašnji deo. Ona luči kortikosteroide koji se prema svom fiziološkom delovanju i biohemijskim karakteristikama može podeliti na mineralokortikosteroide, glukokortikosteroide i androgene
Mineralokortikosteroidi
Predstavnik mineralokortikoida je hormon aldosteron. Ciljno tkivo za delovanje aldosterona je bubreg (proksimalni tubul), gde on podstiče reapsorpciju jona natrijuma (a samim tim i vode, jer je jon natrijuma osmotski aktivna čestica i
zbog toga “vuče vodu za sobom” i sekreciju (izbacivanje) jona kalijuma.
Regulacija sinteze aldosterona
Sinteza mineralokortikoida nije pod kontrolom sprege hipotalamus-hipofiza. Sinteza se odvija pod kontrolom sistema renin -angiotenzin-aldosteron (RAAS). Naime, u bubregu dolazi do sinteze renina od koga nizom biohemijskih reakcija dolazi do sinteze aldosterona. Sintezu renina određuje promena koncentracije natrijumovih i kalijumovih jona, kao i promena količine telesnih tečnosti.
Glukokortikosteroidi
Najznačajniji glukokortikoid
je kortizol. Brojna tkiva podležu dejstvu kortizola, ali najznačajniji efekti kortizola su metabolički: dovodi do povišenja koncentracije glukoze u krvi tako što izaziva
razgradnju glikogena iz jetre i oslobađanje glukoze u
krvotok. Takođe, inicira proces glukoneogeneze u jetri: kortizol dovodi do razgradnje proteina mišića pri čemu se stvaraju aminokiseline koje se oslobađaju u
krv. One se krvotokom dopremaju jetru gde ćelije jetre (hepatociti) imaju sposobnost da te aminokiseline “prevedu” u ugljene hidrate. Ovaj proces je veoma bitan kada se nalazimo u stresnim situacijama, tokom
gladovanja, u toku infekcije i zapaljenja… Kortizol dovodi do razgranje triglicerida u masnom tkivu, pri čemu se oslobađaju glicerol i masne kiseline (lipoliza).
Regulacija sinteze kortizola
Sinteza kortizola nalazi se pod kontrolom sprege hipotalamus-hipofiza. CRH izlučen u hipotalamusu deluje na ćelije adenohipofize koje bivaju stimulisane da luče ACTH, koji indukuje sintezu kortizola. Po principu negativne povratne sprege
Androgeni hormoni
Muški polni hormoni. Predstavnik je testosteron
Srž nadbubrežne žlezde
Srž je inervisama vlaknima simpatičkog nervnog sistema. Hormoni koje ona luči nazivaju se kateholamini (adrenalin i noradrenalim) Nisu pod kontrolom hipotalamus-hipofiza osnove.
Stresor
Stresor predstavlja svaki faktor spoljašnje ili unutrašnje sredine koji može narušiti homeostazu.
Zbog toga se organizam stalno bori sa stresorima kako bi održao dinamičku ravnotežu fizioloških procesa. Prema svojoj prirodi, stresori se dele na biološke (mikroorganizmi), fizičke (temperatura, zračenje,
mehanička energija…), hemijske (toksini) i psihičke (strah).
Hronični stres
Primer hroničnog stresa je življenje u teškom siromaštvu, ratu, dugotrajno zlostavljanje.
usled dugotrajne hiperglikemije (po-
višene koncentracije glukoze u krvi) i dugotrajnog smanjenja lučenja insulina može doći do pojave šećerne bolesti. Isto tako, usled dugotrajnog lučenja adrenalina i povišenog krvnog pritiska može doći do razvoja arterijske hipertenzije. Oštećenja CNS-a ogledaju se
u nemogućnosti učenja, razvoja depresije, anksioznosti, agresivnog ponašanja i drugih psihičkih poremećaja. Takođe, hronični stres je veoma bitan faktor za nastanak čira na želucu i duodenumu. Hronični stres je takođe povezan sa povećanom upotrebom alkohola i
psihoaktivnih supstanci.
Endokrini pankreas
Luči insulin i glukagon.
Insulin
Insulin snižava koncentraciju glukoze u krvi tako što podstiče njeno preuzimanje od strane ćelija.
Višak glukoze se zahvaljujući insulinu skladišti (deponuje) u vidu glikogena (i masnog tkiva).
Glukagon
Glukagon ima obrnuto dejstvo u odnosu na inssulin: on se luči pri niskim vrednostima glikemije i podstiče razgradnju glikogena do glukoze, pri čemu povećava vrednost glikemije
Regulacija sinteze insulina i glukagona
Nisu pod uticajem sprege hipotalamus-hipofiza. Zavise od koncentracije glukoze u krvi
Diabetes melitus
Šećerna bolest nastaje
usled smanjenog ili potpunog nedostatka lučenja insulina. S obzirom na činjenicu da je insulin jedini hormon koji snižava koncentraciju glukoze u krvi, šećerna bolest se karakteriše stalno prisutnim povišenim vrednostima glukoze u krvi (jer nema insulina koji bi te vrednosti snizio).
Dijabetes može nastati usled genetskih faktora (nasledna forma), usled autoimunskih mehanizama koji oštećuju ćelije pankreasa koje luče insulin, usled pankreatitisa… Pored hiperglikemije, dijabetes
se odlikuje učestalim mokrenjem, stalno prisutnim osećejem gladi i razvojem komplikacija na krvnim sudovima i očima. Leči se primenom insulina ili oralnim preparatima u vidu tableta, u zavisnosti od oblika bolesti.
Hormoni neendokrinih organa
To su organi GIT-a, bubreg, srce, timus, epifiza i tkivni hormoni
Organi GIT-a
Ćelije sluzokože želuca luče gastrin, dok ćelije duodenuma luče sekretin i holecistokinin.
Bubreg
Određene ćelije bubrega luče renin, koji je neophodan za sintezu aldosterona, i hormon eritropoetin koji stimuliše stvaranje eritrocita
(eritropoezu).
Srce
Ćelije srca stvaraju atrijalni natriuretetički peptid (ANP), koji utiče na regulaciju količine telesnih tečnosti, a tim i na vrednosti krvnog pritiska.
Timus
Ćelije timusa luče timozine koji su neophodni za proces sazrevanja
imunskog sistema.
Epifiza
Epifiza je prava endokrina žlezda.
Nalazi se u lobanji i luči melatonin (“hormon spavanja”). Naime, epifiza (pinealna žlezda) ima sposobnost razlikovanja svetlosti i tame (u tami luči melatonin)
Tkivni hormoni
Histamin
