Surdopedagoške metode - Verbalne metode

Question 1

Sistem surdopedagoških metoda - Podela

Answer 1

1. Specifične surdopedagoške metode
2. Opšte metode obrazovanja
3. Metode nastave pojedinačnih predmeta

Question 2

Šta je surdopedagoška nastavna metoda?

Answer 2

Surdopedagoška nastavna metoda podrazumeva puteve, načine i postupke kojima surdopedagog predaje, a gluva deca usvajaju programom propisana znanja i veštine.

Question 3

Specifične surdopedagoške metode - Osnovna podela

Answer 3

1. Neverbalne metode
Neverbalne su one koje u obuci gluvih ne koriste govor, već gest, znak ili pismo. Otuda u neverbalne metode spadaju: gestikulaciona, znakovna, daktilološka i metoda pisanja. One su 1880. godine, Milanskim kongresom, definitivno ukinute.

2. Verbalne ili oralne metode
Verbalne metode su one koje u obuci gluvih koriste govor kao jedino sredstvo komunikacije. Govor je bio krajnji cilj nastave (1), ali i sredstvo za sticanje znanja (2). Tako verbalne metode imaju dva velika razdela: metode za učenje govora (1) i metode pojedinih nastavnih predmeta (2).

3. Kombinovane metode
Kombinovane metode su se pojavile iz nužde, jer je trećina glasova svakog jezika teško vizuelna, pa su u cilju boljeg razumevanja onoga što se kaže izgrađena pomoćna sredstva za ščitavanje baš tih nevidljivih glasova. Tako su nastale Forhamerova metoda, Ročesterska metoda, Kjud spič metoda i Metoda totalne komunikacije.

Question 4

Metode učenja govora (oralne metode) - Osnovna podela

Answer 4

1. Metode artikulacije
2. Metode čitanja govora
3. Metode auditornog treninga

Question 5

Specifične surdopedagoške metode - Čime su uslovljene

Answer 5

• Niskim verbalnim deficitom
• Izrazito konkretnim načinom mišljenja
• Neiskorišćenim reziduama sluha
• Čestom pedagoškom zapuštenošću deteta do dolaska u školu, pogotovo ako nisu prošla predškolsku obuku

Question 6

Metode artikulacije - Osnovna podela

Answer 6

1. Optičko-kinestetičke metode
Oslanjaju se na funkciju vida i mišićno-kinestetičko pamćenje. To su metode demutizacije.

2. Akustičko-kinestetičke metode
Oslanjaju se na ostatke sluha i akustičku memoriju, uz prisustvo govorne kinestezije. To su metode desurdizacije.

Question 7

Metodski principi oralne metode

Answer 7

1. Svaki izgovoreni glas mora da bude jasan, čist i utvrđen.
2. Izazvani glas treba spojiti sa drugim glasom, i tako spojene glasove uvežbavati u besmislenim slogovima, a potom u normalnim rečima.
3. Kada gluvi savladaju određeni fond reči, treba ih povezati u rečenicu, i tada ih učiti gramatičkim pravilima.
4. Naučene rečenice treba primeniti u životu, kako bi postale sredstvo sporazumevanja.

Question 8

Razvoj oralne metode do Milanskog kongresa

Answer 8

Posle Hajnikeove smrti, pristalice oralne metode su se podelile u dve grupe:
Jedna grupa je nastavila Hajnikeove ideje, tj. misao da je “sve u govoru”. Tako se formirao formalni pravac u artikulaciji.
Druga grupa je težila oslobađanju od Hajnikeovih šablona, od preterivanja u čistoći artikulacije. Oni su istakli misao “u svemu je govor”. Tako se formirao materijalni pravac u artikulaciji.

Borba ova dva pravca je trajala sve dok Johanes Fater nije uspeo da pomiri oba pravca, uzevši iz svakog ono što je pozitivno, i istakao novu misao “čist govor uz obilje potrebnog znanja za život”.
Zatim je usledio Milanski kongres 1880. godine, na kom je odbačena znakovna i gestovna metoda, i kao obavezna ostala samo oralna metoda.

Question 9

Oralne metode posle Milanskog kongresa

Answer 9

• Analitička metoda
• Sintetička metoda
• Fonomimička metoda
• Globalna metoda

Question 10

Metode artikulacije - Analitička metoda

Answer 10

Osnivači analitičke metode su Žan Žozef Žakoto i Đulio Fereri.

Analitička metoda polazi od “normalne reči”, rastavlja je na elemente - analizira je. Kada se normalna reč rastavi, obrađuje se svaki element posebno, da bi se zatim spojio u slog, i slog uvežbavao do potpune razumljivosti. Potom su se slogovi spajali, i ponovo sastavljali u reč od koje se i počelo. Dakle, uče se elementi govora, da bi se njihovom obradom pripremilo za govor, nakon čega se prelazilo na tzv. “govorni period”.
Koristila se do prvog svetskog rata.

Teorijska osnova ove metode zasniva se na principima asocijativne psihologije.

Metodski postupak se sastoji u tome što se uzima normalna reč, na primer “lala”, vrši se analiza reči na elemente “l-a-l-a” i dobija se elementarni glas l, koji se uvežbava izolovano, a zatim u slogovima (la-lo-le-li-lu, i obrnuto, al-ol-ul), i u besmislenim spojevima ola-ela-ili-ulu. Tako se dolazi do normalne reči “lala”, kojoj se najzad daje semantičko značenje (naziv cveta). Zatim se ona predstavlja i slikom. Stvorena reč se na kraju uklapa u rečenicu od poznatih reči, i deca izgovaraju, odnosno, čitaju tekst “To je lala. Lala je lepa. Lala lepo miriše.”.

Kritički osvrt na metodu: rad po analitičkoj metodi bio je krajnje verbalan, mehanički, formalističan, jer se nije vodilo računa o interesu deteta. Nastavnik je bio aktivan, a učenik relativno pasivan. Rad po ovoj metodi tekao je relativno sporo, dosadno, i po šablonu. Godišnje bi se učilo oko 200 reči.

Naziva se još i glasovno-analitička metoda.

Question 11

Metode artikulacije - Slogovno-analitička metoda

Answer 11

Slogovno-analitička metoda uzima slog za “elemenat govora”, i radi na njegovom uvežbavanju, da bi ga kasnije spojila u normalnu reč.
Uzimala je za obradu najpre dvosložne reči, čijim je spajanjem dobijala “celu reč”, da bi zatim prešla na trosložne reči.

Osnovna greška ove metode je bila u tome što je uzimala za elemenat slog, a slog je gramatička, a ne psiholingvistička kategorija, jer dete kada progovara ne govori u slogovima, već u celim rečima. Kada se uvidelo da gluva deca “seckaju reči” prilikom izgovaranja, napuštena je, i ostala je samo glasovno-analitička metoda.

Question 12

Metode artikulacije - Sintetička metoda

Answer 12

Osnivač sintetičke metode je Johan Konrad Aman. On je u svojoj knjizi “Surdus loquens” postavio njen temelj: “da se nauče prvo vokali pa konsonanti, a onda da se spajaju glasovi u reči koje nešto znače”.

Sintetička metoda polazi od glasa i njegovog grafičkog znaka - slova. Obrađuju se elementi (glasovi), odnosno, njihovi grafički znaci (slova), koja se zatim spajaju u reči. Dakle, vrši se sinteza elemenata.

S obzirom da su mogućnosti spajanja glasova različite, to se ova metoda pojavila u dve varijante: prva, mehaničke artikulacije, po kojoj se glasovi mehanički uvežbavaju u besmislenim spojevima; i druga, tzv. normalnih reči, tj. reči sa određenim značenjem.

Teorijska osnova sintetičke metode bazira se na “psihologiji strukturalizma”.

Metodski postupak se sastoji u načinu spajanja glasova u reči, jer je reč mehanički skup glasova. Postupak je bio sledeći: uzimao se za obradu osnovni glas p, uvežbavao se sa vokalima u pravom i obrnutom redosledu (pa-po-pi, ap-op-up; pi-pi; pi-le), i najzad kao normalna reč “pile”.

Kritički osvrt na metodu: rad po ovoj metodi ima tu pozitivnu stranu, što je za polaznu osnovu uzimala glas i sinhrono ga povezivala sa grafemom (slovom), što je olakšavalo kasnije pisanje. Glas je temeljno obrađivan u sve tri pozicije u reči. Negativna strana je bila ta što je artikulaciju mehanizirala na besmislenim slogovima, i što je prve reči formirala na besmislenim slogovnim grupama. Takođe, dobijao se mali broj funkcionalnih reči za praktičan govor.

Question 13

Metode artikulacije - Slogovno-sintetička metoda

Answer 13

Slogovno-sintetička metoda uzima za osnovu slog.
Slogovni klaster je imao dve varijante: prva varijanta je bila tipa konsonant+vokal (pi-pi), a druga je bila tipa konsonant+konsonant (br-br). Odmah se uvidelo da je druga varijanta teška za gluvo dete, pa je u cilju olakšavanja artikulacije besmislenih suglasničkih grupa dodavan na početku vokal (ubr-abs), čime se grupa proširivala eventualnim počecima normalnih reči.

Question 14

Metode artikulacije - Fonomimička metoda

Answer 14

Osnivač fonomimičke metode bio je Ožist Groslen u Francuskoj.
Ova metoda je bila jedno vreme prihvaćena ne samo u školama za gluve, već i u redovnim školama, a našla je svoju primenu i u srpskim bukvarima.

Teorijska osnova fonomimičke metode bazira se na polisenzornoj percepciji glasa, uključujući istovremeno artikulacione kinestetičke pokrete i pokrete gornjih ekstremiteta, posebno ruku, u naglašavanju pojedinih glasova. Tako je ona uz svaki glas dodavala i pokret kao spoljni izraz glasa. Metoda je u početku bila rado prihvaćena i od gluve i od čujuće dece, premda je postojala opasnost da se proces demutizacije i učenja čitanja govora svede na igru. Posle izvesnog vremena ta metoda je napuštena.
Danas se primenjuju samo elementi te metode - “fonetski ritmovi” ili “ritmička stimulacija govornih pokreta”.

Metodski postupak se sastojao u tome što su npr. za glas O ruke stavljane oko usta, kao prilikom dozivanja; za glas U, ruke su podizane uz glavu uvis kao prilikom čuđenja; za glas A, ruke su spuštene rastavljeno uz telo sa strane, itd.

Question 15

Metode artikulacije - Analitičko-sintetička metoda

Answer 15

Analitičko-sintetička metoda se javila krajem 19. i početkom 20. veka u jednom od najstarijih zavoda za gluve u Mađarskoj. Osnivač je Šandor Barbeli.
Miodrag Matić je 1950. godine uvodi u srpske škole.

Teorijske osnove ove metode odgovaraju psihološkim potrebama gluvog deteta, jer se u njoj daje cela reč, ali se istovremeno poklanja pažnja i glasovima.

Karakteristike analitičko-sintetičke metode su sledeće:
- Metoda se bazira na dijalektičkom shvatanju odnosa celine i delova, odnosno, cele reči i glasa, te se analizom i sintezom postiže normalna reč
- Metoda podjednaku pažnju poklanja celoj reči (pojmu), ali i glasovima od kojoj je sastavljena, pa su tako nastale njene varijante (glasovna i slogovna analitičko-sintetička metoda)
- Obučavanje u izgovaranju glasova i reči bazira se na “normalnim rečima”, pri čemu se uzima u obzir redosled prelaženja glasova po kinestetičkom principu i frekventnoj upotrebi glasa
- Saznajni momenat je dominantan od momenta učenja glasa u reči, što sve prethodne teorije nisu uzimale u obzir
- Tokom čitavog artikulacionog postupka, sistematski se stvarao neurološki kompleks, odnosno, verbalna memorija i artikulaciona kinestezija, što je formiralo engrame u svesti i fiksiralo glas

Metodski postupak je tekao na sledeći način: normalna reč (pojam) je predočen predmetom, slikom ili radnjom; reč se pisala na tabli sa isticanjem novog glasa kredom u boji; novi glas je obrađen u cilju stvaranja artikulacionog kompleksa; novi naučeni glas je spajan sa susednim glasovima (katenizacija), a zatim u celoj reči; nova reč je odmah uključivana u kratke rečenice koje su zapisivane na tabli. Istovremeno se učio izgovor i pisanje glasa u čitavoj reči, odnosno, rečenici.

Pozitivne strane analitičko-sintetičke metode su: osmišljenost radnog materijala koji izaziva interesovanje kod učenika. Polazi od cele reči, čime se obezbeđuje tečnost govornog akta, jer su svi glasovi u reči međusobno povezani i sliveni. Uvežbavanje izgovaranja glasa se završava u misaonim logičkim celinama. Razumljivost reči je jasna i nema seckanja u izgovaranju. Isti postupak se primenjuje i kod korekcije glasova.

Question 16

Metode artikulacije - Globalna metoda

Answer 16

Osnivač globalne metode je Džon Stori, u Engleskoj, početkom 20. veka.

Globalna metoda je odbacila i analizu i sintezu, i pošla od cele reči kao osnove za učenje govora. Dakle, nema rada na elementima reči, glasovima, već se uči reč u celini.

Teorijske osnove globalne metode se baziraju na gledištima geštalt psihologije.

Metodski postupak se sastoji u tome što se gluvom detetu daje odmah cela, “normalna reč”, koju treba da shvati u svom punom značenju, i kao takvu da je nauči. Dete odmaj određuje njeno značenje, čime se nastavni proces diže na jedan viši intelektualni nivo, jer sve saznajne funkcije deluju kao jedinstvena saznajna celina. Detetu se pokaže jabuka, kaže se rečju njeno ime, i ono je shvata kao jedinstvenu celinu. Tek kasnije se govorni glasovi “doteruju” i “ispravljaju”.

Pozitivne strane ove metode su što se govor uči u normalnim rečima, artikulacija je slivenija i bez seckanja, govor je slobodniji. Deca za godinu dana nauče oko 1400 pojmova. Shvata se suprasegmentna struktura reči i artikulacija se brže savlađuje. Pogodna je za rad u predškolskom periodu, sa nagluvima i decom sa KI.

Negativne strane su da je artikulacija “labava” i sa brojnim omisijama glasova, te ne daje jasan i čist izgovor kao npr. analitičko-sintetička metoda. U njoj se odmah polazi od složenog (cele reči), a ne od lakšeg (glasa), čime se princip od lakšeg ka težem negira. Rečnik deteta se povećava, ali ne dolazi do njegove maturacije.

Dve varijante globalne metode:
1. Konstantin Mališ u Nemačkoj
- Ponavljanje cele reči ili rečenice je “prirodno učenje govora”
- Početi sa obukom što ranije, u “materinskoj školi”
- Deca ne znaju za glasove, slogove ili reči, samo za tečan govor
Principi: glasovni govor učiti u govornim celinama, govorni materijal graditi prema težini za izgovor, koristiti detetova iskustva i doživljaje; čitanje govora sa usana, pisanje i čitanje su celine; davati značenje
2. Ovid Dekroli-Herlen u Belgiji
- Vežbe identifikacije predmeta
- Povezivanje slike sa predmetom
- Povezivanje napisane reči i predmeta
- Povezivanje napisane reči i slike
- Sve vreme nastavnik imenuje predmete
- Gluvo dete shvata suštinu, imitira radnje, podržava i imitira govorne pokrete

Question 17

Zaključak o metodama artikulacije

Answer 17

1. Učenje govora teče od predmeta ka njegovom verbalnom označavanju (denominaciji), po principu predmet-reč
2. Za uvođenje gluvog učenika u govorni akt treba ga temeljno pripremiti (fiziološki, psihološki, fonacijski), pa tek onda preći na artikulaciju glasova
3. Demutizaciju izvoditi samo na deci bliskom i pristupačnom materijalu, koji izaziva interesovanje i razvija potrebu za govorom
4. Utvrditi kompleks bazičnih glasova i tek nakon maturacije jednog prelaziti na drugi
5. Ne postoji univerzalna metoda u učenju glasova, već treba koristiti onu metodu koja je najoptimalnija u konkretnom slučaju, kod konkretnog učenika

Question 18

Metode čitanja govora - Uvod

Answer 18

Čitanje govora i artikulacija su dva aspekta jednog istog procesa.
Artikulisani govor se manifestuje ne samo glasom, već i radom govornih organa koji taj glas stvaraju. Samim tim je određena mogućnost njegovog vidnog percepiranja. Tako govor, reč i glas postaju kompleks vidljivih pokreta na ustima i licu sagovornika u toku artikulacionog akta. Percepcija karakterističnih artikulacionih pokreta vizuelnim putem i prepoznavanjem u njima glasova i reči naziva se u surdopedagogiji “čitanje govora”.
Dakle, čitanje govora možemo definisati kao vizuelno shvatanje reči po pokretima govornih organa sa usta sagovornika.

Sinonimi za čitanje govora: čitanje govora sa usta, čitanje govora sa usta i lica sagovornika, sčitavanje govora, odčitavanje govora, čitanje govora sa usana, ogledanje govora, labiolektura…

Question 19

Metode čitanja govora - Problematika

Answer 19

Nisu sve reči jednako čitljive po vizuelnim karakteristikama.
Mnoge reči se ne mogu pročitati jer u sebi sadrže skup glasova koji se formiraju u drugoj polovini usne duplje (mesto izgovora). Druge zbog svoje kratkoće ne daju dovoljno elemenata da budu prepoznate (vremenski okvir). Treća grupa reči je homovizuelna (vizuelno slične reči i glasovi). Četvrto, gramatički nastavci reči, koji menjaju značenje rečima, često se ne mogu prepoznati. Peto, nedostatak zvučne komponente reči, kojom se menja semantičko značenje, dovodi do toga da se reč pogrešno shvata. Takođe, na vidnu sliku reči utiče i individualni način govora (ustopis). Najzad, svemu ovome treba dodati da usta menjaju svoj izgled u zavisnosti od položaja glasa u reči, posebno vokala, tako da i u aktu čitanja govora imamo progresivnu i regresivnu asimilaciju, odnosno, da li je vokal sa karakterističnom slikom ispred konsonanta ili se nalazi iza njega.

Question 20

Metode čitanja govora - Razlika u čitanju govora kod gluvorođenih i ogluvelih u prelingvalnom periodu u odnosu na kasnije ogluvele

Answer 20

Kasnije ogluveli i školovani gluvi prepoznaju reč na ustima sagovornika, dopunjuju nevidljive elemente po logičkom smislu i shvataju reč. Gluvorođeni moraju da nauče da iščitavaju i prepoznaju svaki pokret na ustima, da vide svaki glas, da bi shvatili njeno značenje.
U tome je i suština razlike čitanja govora jednih i drugih, jer jedni ščitavaju glas po glas, a drugi prepoznaju reč kao celinu.

Question 21

Metode čitanja govora - Tri bitne osnovne komponente u aktu čitanja govora

Answer 21

1. Vidna percepcija glasa, odnosno, reči
2. Sinkinetički reflektorni pokreti koji evociraju kinestetičke engrame i svesti
3. Misaona aktivnost koja nadopunjuje nevidljive govorne pokrete, kojom se “pokrivaju” praznine u sčitanoj reči

Question 22

Metode čitanja govora - 15 pravila za uspešno čitanje govora

Answer 22

1. Govoriti jasno i razgovetno, “slobodnim ustima”, sa jasnim pokretima govornih organa, bez preteranog otvaranja usta
2. Održavati pravilan tempo govora
3. Govoriti okrenut ka onome kome se obraća
4. Lice govornika treba da je maksimalno osvetljeno, a lice gluvog u senci
5. Govoriti u kratkim i pravilnim rečenicama
6. Ne kretati se za vreme govora, ne menjati rastojanje od gluvog sagovornika
7. Govoriti normalnim glasom, a ne šapatom ili vikanjem
8. Govoriti bez afektiranja
9. Usta sagovornika treba da su u nivou očiju gluvog lica
10. Ako gluvo lice ne može da pročita reč ni posle tri ponavljanja, upotrebiti lakšu reč
11. Na početku rečenice izbegavati imena, strane reči, reči sa prenosivim značenjem
12. Propratiti govor gestom ili daktilologijom
13. Ne treba insistirati da gluvo lice pročita svaku reč, važno je da shvati celinu
14. U govoru sa gluvim licem treba biti strpljiv, češće razgovarati, kako bi se upoznao sa načinom govorenja sagovornika
15. Voditi računa o vizuelnom i psihičkom zamoru gluvog lica

Question 23

Metode čitanja govora - Tri osnovne metode

Answer 23

1. Analitička
2. Sintetička - statička i dinamička (objedinjuju se u supstitucionalnu)
3. Globalna - kompleksna i globalna metoda misaonog sadržaja

Question 24

Metode čitanja govora - Analitička metoda

Answer 24

Polazi od vežbanja pojedinih glasova i slogova, kako bi deci usmerila pažnju na optičku sliku izgleda usta za pojedine glasove u cilju njihovog diferenciranja od vizuelno sličnih glasova.
Ona diferencira elemente govornih pokreta, što omogućuje gluvoj deci da uporedo sa globalnom percepcijom reči, uočavaju i specifične izglede pojedinih glasova.
Vrlo brzo se uvidelo da ovakav način uvežbavanja čitanja govora isuviše mehanizuje proces čitanja sa usta, da je suvoparan, zamoran i spor, neinteresantan.

Question 25

Metode čitanja govora - Sintetička metoda

Answer 25

Sintetička metoda je nastojala da otkloni sva preterivanja u mehanizovanju artikulacionog kompleksa, pa je pokušala da u akt čitanja govora unese intelektualnu komponentu. Polazeći od činjenice da se svaki glas u reči ne može sčitati, sintetička metoda je nastojala da omogući **čitanje reči u globalu** - nedovoljno vidljivi glasovi se dopunjuju "intelektualnom pretpostavkom". Međutim, ta intelektualna komponenta bila je moguća samo kod odraslih ogluvelih osoba, dok je za prelingvalno gluve bila nemoguća, jer nisu imali prethodni verbalni depozit u svesti o značenju te reči, pa su se uskoro pojavile njene varijante. ***Statička varijanta sintetičke metode*** sastojala se u tome što su učenici učili najpre o položaju artikulacionih organa za izgovor svakog glasa izolovano (statički), pa su onda te vizuelne slike glasova povezali u celine - normalne reči. Tako su npr. najpre dobro učili sliku glasova za svaki glas za reč "čokolada", pa su onda na osnovi naučenih slika lako prepoznavali reč. ***Dinamička varijanta sintetičke metode*** se sastojala u tome što su učenici obučavani u brzom (dinamičkom) smenjivanju oblika usta u govoru, te se na osnovu globalne slike pokreta usta donosio "smisaoni zaključak" šta je rečeno. Po ovoj varijanti, deca su hvatala osnovne vidljive glasove "šo-ola-a" i u tome prepoznavali reč "čokolada". ***Supstitucioni metod*** je spojio pozitivne strane obe prethodne varijante sintetičke metode, tvrdeći da ne postoji fiksirana slika usta za glasove, već da se oni zamenjuju zavisno od položaja vokala koji stoje ispred konsonanata. Zbog toga je potrebno, po ovoj metodi, naučiti 355 mogućih slika usta, da bi se uspešno sa njih sčitavale sve reči.

Question 26

Metode čitanja govora - Globalna metoda

Answer 26

Polazi od **reči kao celine** (globala), i tako je treba odmah shvatiti, ne upuštajući se u detalje. Drugo, sve dosadašnje metode su obraćale pažnju samo na vizuelni akt, a zaboravljana je ličnost čitača kao ljudskog bića sa svim svojim psihofizičkim kvalitetima. Tako su se u samom startu pojavile dve varijante globalne metode: metoda misaonog akta u čitanju govora i kompleksna metoda. ***Varijante misaonog akta*** sadržaja čitanja sa usta odbacuje sve principe analitičko-sintetičkih metoda i polaze od misaonog kompleksa kombinovanja mogućeg značenja pokreta govornih organa, te je otuda često nazivana i metodom sadržaja. One ističu smišljen materijal, blizak deci, u vezi sa jednom temom. ***Varijanta kompleksnog čitanja*** posmatra gluvu i ogluvelu ličnost kao celinu (kompleks), u kojem su dominantni: a) Vidna percepcija govornih pokreta b) Reflektorno spontano ponavljanje (na glas ili u sebi) artikulacionih pokreta sagovornika koji evociraju kinestetičke engrame u svesti c) Odgonetanje nevidljivih govornih pokreta na bazi logičkog zaključivanja

Question 27

Metode čitanja govora - Američke metode učenja čitanja govora

Answer 27

**1. Metod Edvarda Ničija - trening oka i mišljenja** Sintetički metod po principima: pokreti govornih organa moraju biti prirodni i potpuni, vežbe moraju biti interesantne, moraju se koristiti svakodnevne prilike za razgovor, svaki čitač ima svoje specifičnosti. Da bi ove principe realizovao, Niči je izgradio vežbe za trening oka i mišljenja. Za *trening oka* je predlagao vežbe pred ogledalom. Za *trening mišljenja* je zahtevao sintezu smisla izgovorenog, a ne "hvatanje očima reč po reč" - važnije je da se shvate reči iz smisla nego iz reči. **2. Metod Marte Brun ili Miler Vale metod** Ona je zastupala slogovno-analitičku metodu, koja se sastojala u ritmičkom uvežbavanju sčitavanja slogova od kojih je sklapala reči, a od njih rečenice. Njeni principi su bili: učenik treba pažljivo da posmatra govorne pokrete, da nauči zvučne vibracije govora, da bude brz i pokretan da bi razumeo govorne pokrete. Iako je shvatala vrednost celine, ipak je naglašavala potrebu usredsređivanja na shvatanje detalja. Metod Brunove se sastojao iz serije slogova kojima se sastavljaju vežbe, koje se nadovezuju jedna na drugu, one su ritmičke, kako bi se shvatila reč. Brunova deli sve čitače u dve osnovne grupe: a) vizuelne tipove, koji teže analitičkom usvajanju slika reči i b) auditivne tipove koji formiraju osećaj za izgovor, što predstavlja deo realnog govora. **3. Metod sestara Kinzi** Predstavlja kombinaciju obe prethodne metode (od Ničija su uzele psihološki prilaz čitanju govora, a od Brunove klasifikaciju glasova). Napravile su seriju vežbi po stepenima, za decu i odrasle. Naglašavale su upotrebu prirodnog govora.

Question 28

Metode auditornog treninga - Uvod

Answer 28

Početkom 19. veka je ustanovljeno da skoro 4/5 dece u školama za gluve imaju izvesne ostatke sluha koji se mogu slušnim aparatom iskoristiti za brže i uspešnije savlađivanje govora, a nakon toga i prelaz u redovnu školu. Tako je došlo do brojnih gradacija stepena oštećenja sluha, koje su uskoro kodifikovane sa medicinskog, edukativnog, lingvističkog i socijalno-pravnog aspekta. Naše pozitivno zakonodavstvo je od 1960. godine donelo "Pravilnik o kategorizaciji i evidenciji dece ometene u razvoju", u kojoj su nagluva deca ona koja imaju oštećenje sluha od 30 do 80 decibela, a gluva ona čije je oštećenje preko 80 decibela.

Question 29

Metode auditornog treninga - Pre i posle Drugog svetskog rata

Answer 29

Metode auditornog treninga možemo podeliti u dve velike grupe: prvu sačinjavaju sve metode koje su korišćene do Drugog svetskog rata tj. do 1940. godine; i drugu, metode koje su nastale posle Drugog svetskog rata, tj. nakon razvoja elektronike, odnosno, elektroakustike. Karakteristično za **prvu grupu** metoda je da su ih formirali školski lekari u zavodima za gluvu decu. Tako su se javljala odeljenja za nagluve đake: u Parizu (dr Itar), Beču (dr Urbančič), Hajdelbergu (dr Bek), Budimpešti (dr Barči). Zajednička karakteristika svih ovih metoda je da su sve to bili pokušaji korišćenja ostataka sluha metodom pojačavanja zvuka bez amplifikacionog aparata, već direktno glasom ili sviralom u uvo, ili pomoću "slušnih trubica". **Drugu grupu** sačinjavaju metode auditivne rehabilitacije koje su struktuirane na bazi dosadašnje empirije, ali i pomoću elektroakustičkih slušnih aparata. Tako su se javile brojne metode auditornog treninga.

Question 30

Metode auditornog treninga - Slušna gimnastika za gluve (Viktor Urbančić)

Answer 30

Viktor Urbančić je bio lekar i profesor u Beču. Govorio je o "letargičnim neaktivnim nervnim završecima u pužu". Sprovodio je ortofonetsku i ortoakustičku nastavu kroz slušne vežbe: izgovor izolovanog glasa u uvo, zatim reči, pa rečenice. Patentirao je "Urbančićevu harmoniku" - metronom spojen sa harmonikom. Preporučivao je što više kontakta sa zvukom, odlazak u pozorište i na koncerte. Smatrao je da se sluh može popraviti.

Question 31

Metode auditornog treninga - Metoda akustičkog buđenja i vaspitavanja sluha (Barčijeva metoda)

Answer 31

Metoda doktora Gustava Barčija nastala je u Budimpešti, gde je bio školski lekar u zavodu za gluve. On je bio surdopedagog i otorinolaringolog. On je gluvoću smatrao zdravstveno-pedagoškim problemom. Kod 85% dece nije mogao da nađe oštećenje slušnog aparata. Problem gluvoće video je u "naslednim opterećenjima izazvanim u kori velikog mozga ili usled oštećenja korteksa". U radu je koristio optofon - specijalni aparat za razvoj ostataka sluha. Barčijeva metoda ima **pet postupaka**: 1) Izgovor glasa O na dlan učenika, što se ponavlja, kako bi se glas "usadio u mozak". Zatim se na vokal O dodaju konsonanti P ili B, pa se sada vežba BO-OB-PO-OP, itd. dok se ne izvežbaju svi konsonanti. 2) Izgovor glasova u potiljak deteta, kako bi se "uzbudio korteks". 3) Izgovor glasova preko mikrofona i slušalica, tako što učenik sedi ispred mikrofona i sam ponavlja sve vežbe iz prethodna dva postupka. Barči tvrdi da tako zaostali centri počinju da rade, i počinje aktivnost korteksa. 4) Nakon glasova i suglasničkih grupa, uče se reči i rečenice, prvo preko slušalica, pa na golo uvo. 5) Uvežbavanje suprasegmentne strukture, a zatim gramatike i sintakse, čime se trening završava.

Question 32

Metode auditornog treninga - Metoda Tijo (francuska metoda)

Answer 32

Nastala je u Pariskom zavodu za gluve, pa se zbog toga i zove francuska metoda. Struktuirali su je Emil Tijo, Žorž Parel i Avgusta Lamark. Metoda se sastojala u **"buđenju sluha funkcionalnim draženjem"**, koje se sastojalo iz **6 etapa**: **1.** Slušanje šumova i zvukova različitih muzičkih instrumenata (klavir, harmonika, truba, zvonca, sirene, ksilofon, zvukovi proizvedeni električnom strujom). Pri produkciji ovih zvukova, gluve osobe su bile okrenute leđima od izvora zvuka. Na znak da čuju, osobe bi podizale ruku. **2.** Sastoji se od instrumentalnog slušanja. Gluvim osobama je puštan zvuk sa fonografa, Tijove trube, telefona, itd. Smatralo se da se ovim vežbama direktno stimuliše Kortijev organ koji "ranžira zvukove ili glas na preostalim trepljama Kortijevog organa". **3.** U ovoj etapi korišćene su samo Tijove trube. Počinje se izgovorom vokala koji se mogu dugo pevati i jasno čuti (obično vokal A). Kada se uvežba vokal A, prelazi se na druge vokale, a zatim na zvučne konsonante. Ukoliko rezultati nisu odmah vidljivi, vežbu treba ponavljati više puta. **4.** Podrazumeva vežbanje više glasova odjednom (ortofonijsko vežbanje) i uvežbavanje slušanja raznih "čistih suglasničkih grupa bez značenja" (npr. pla, alp, lap, pra, apr, rapa). Ukoliko postoje ostaci sluha kod dece, ona će ove vežbe odlično čuti ili će se uvežbati da ih čuju, pošto su to "spojevi glasova koji će se posle javiti u normalnim rečima". **5.** Podrazumeva vežbe slušne orijentacije, koje imaju zadatak da uvežbavaju dete da otkrije izvor zvuka i sa koje strane zvuk dolazi. Vežba se izvodi tako što se detetu stavi marama preko očiju, a dete rukom pokazuje stranu odakle zvuk dolazi. **6.** Podrazumeva vežbe slušanja i čitanja sa usta, koje se primenjuju prvenstveno kod starijih osoba jer se pretpostavlja da oni imaju očuvane sve fonetske elemente u rečniku. Primenjivana kod ogluvelih osoba. Dakle, ova metoda je koristila rezidue sluha, razvijala akustičku pažnju, izgrađivala akustički fidbek, imala određenu sistematiku, koristila elektroakustičku aparaturu tog doba, ali je koristila i čitanje govora sa usta.

Question 33

Metode auditornog treninga - Juingova metoda (Mančesterska metoda)

Answer 33

Formirali su je bračni par dr Irena i dr Aleks Juing sa Mančesterskog univerziteta, 1958. godine. Sastojala se od **slušanja** (listening), **čitanja** (reading) i **govorenja** (speaking), pa je nazvana i "LRS metoda". Prema Juingovima, auditorni trening se definiše kao "procedura u kojoj se dete sa oštećenim sluhom osposobljava da uči i koristi do maksimuma svoje sposobnosti slušanja interpretiranjem čujenog i stvaranjem sopstvene govorne produkcije". Juingovi tvrde da slušanje muzike, tonova i drugih ne-govornih zvukova nema značaj u socijalnoj i mentalnoj stimulaciji, niti pomažu učenju i razvoju govora. Juingovi smatraju da auditorni trening ***počinje*** još ***od kućnog treninga*** (home training), dakle, još pre nego što dete i pođe u predškolsku ustanovu, i ***traje do osme godine života***, tj. do upućivanja u redovnu školu. **Kućni trening** počinje od momenta kada roditelji posumnjaju da li im dete čuje. Od tada treba detetu pružati podsticaja za razvoj slušanja i sopstvenog govora. Prvi podsticaji su slušanje majčinog i očevog glasa dok govore ili tiho pevuše. Dete takođe treba da osluškuje svoje sopstveno tepanje preko mikrofona, jer su Juingovi pristalice nošenja slušnog aparata još u kolevci. Drugi podsticaj su vežbe u slušanju reči koje će ga navesti da ih povezuje sa predmetima iz okoline, i kojima se ono služi. Treći podsticaj su vežbe u kojima dete sluša sopstveni izgovor glasova, a kasnije i reči. Kod dece kod koje nema napretka, preći na čitanje govora. **U periodu 2-3 godine**: Slušni trening je već komplikovaniji i bogatiji, i sastoji se od vežbi: ***a)*** sinhronog slušanja i gledanja u usta majke, oca, brata, sestre i stalnom ponavljanju iste reči koje se vezuju za predmet ili radnju; ***b)*** učenja deteta da sluša tuđi govor, a zatim i sopstveni, i tako razvija sopstveni fidbek; ***c)*** učenja stvaranja auditorne memorije reči i pokušaja ponavljanja naučene reči; ***d)*** učenja podražavanja govora, sopstvenog i tuđeg, u momentu čujenja. **U periodu 4-6 godine**: Slušni trening mora biti vrlo ***intenzivan***, i mora da se odvija preko ***akustički tačno izbaždarenih lista reči***, kao i putem ***sistematskog rada*** na razvoju jezika i govora. Tokom čitavog ovog perioda, treba stalno koristiti i ***čitanje govora sa usta***, kao dopunu svih onih teško čujnih glasova. ***Metodski postupak*** u ovom uzrastu se sastoji: u formiranju i bogaćenju rečničkog fonda iz neposredne detetove okoline; u slušanju ritma pesmica, brojalica; u korekturi artikulacije pogrešno čujenih glasova i reči, i njihovo spontano ispravljanje. Sa tako izgrađenim slušnim treningom, dete treba poslati u redovnu školu, ali se time trening ne prekida, već se istovremeno savlađuju nastavni predmeti i izvode slušne vežbe.

Question 34

Metode auditornog treninga - Huizingova metoda akupedije

Answer 34

Promene u metodama auditornog treninga nastaju 1970. godine, kada se javila tendencija **"unisenzorne percepcije zvuka isključivo akustičkim putem"**, koja je jednostavno nazvana **akupedija** - obrazovanje isključivo slušanjem. **Osnivači** ove metode bili su Bibi, Polak, Gramatiko i Huizing. Po Huizingu, i roditelji i nastavnici treba da koriste tradicionalne metode korišćenja ostataka sluha, ali **bez gledanja u usta** lica koje govori, kako bi se isključilo čitanje govora, ali se zato **sva pažnja usredsređuje samo ka jednom senzornom čulu** - akustičkoj percepciji pomoću ostataka sluha. Huizing je isključivo za **individualni rad**, jer učenik mora da se napregne da čuje šta mu se govori, i time razvija sopstvenu akustičku pažnju u cilju učenja govora na bazi rezidua sluha svog atrofiranog fidbeka. Osnovni cilj auditornog treninga je **što ranija integracija nagluvog deteta u redovni razred**, ali uz primenu odgovarajuće tehnologije. Sem toga, Huizing se zalaže za **tačno utvrđeni program** rehabilitacije i slušnih vežbi sistemom ototipskih skala reči, koje se prave posebno za decu, a posebno za odrasle.

Question 35

Metode auditornog treninga - Verbotonalna metoda (metoda profesora Guberine)

Answer 35

Verbotonalna metoda svoje početke beleži 1954. godine, kada su njene teorijske osnove postavili profesori Rivans i Guberina. **Principi** verbotonalne metode su: 1) "Slušno polje" predstavlja optimalno slušno područje preko kojeg treba da teče učenje govora auditivnim putem 2) Pri učenju govora ne sme nikada biti odsutna zvučna strana govora 3) "Slušno polje" tj. akustičku percepciju za svako uvo treba posebno širiti preko "transfera" tj. uslovnog refleksa 4) Gluvim i "klinički gluvim" ne treba davati slušnu protezu Metodski postupak reedukacije slušanja po verbotonalnoj metodi u početnoj fazi rehabilitacije zahteva isključivo **individualni jednogodišnji rad**, za koje vreme se širi perceptivna sposobnost slušnog polja, kao i uvežbavanje slušanja "na golo uvo". Prema tome, reedukacija slušanja bazira se na kvantitativnom pojačavanju zvuka pomoću specijalnog pojačivača - **SUVAG aparata**, uz upotrebu akustički baždarenih logatoma. Nakon završenih vežbi logatoma, prelazi se na normalne reči, pa zatim na rečenice. Rehabilitacija po verbotonalnoj metodi **počinje od druge godine** i **traje tokom čitavog školovanja u redovnoj školi**.

Question 36

Metode auditornog treninga - Zaključak

Answer 36

Zajedničko za sve metode auditornog treninga je: 1) Sve auditorne metode imaju **4 etape rehabilitacije**: prva, rudimentarna forma slušanja; druga, identifikaciona forma slušanja; treća, diferencijalna forma slušanja; i četvrta, logička forma slušanja. 2) Sve metode insistiraju na **formiranju perceptivne slušne memorije** u toku ili nakon "lingvalne faze", na osnovu cele reči, a ne razgrađenih elemenata. 3) Sve auditorne metode se zalažu za **individualni tretman**, koji mora da teče kontinuirano od početka do završetka rehabilitacije, **uz korišćenje odgovarajućeg slušnog aparata**. 4) Autori pojedinih metoda se ne slažu u pogledu senzornih puteva u percepciji govornih glasova - jedni zastupaju **monosenzornu percepciju reči** (isključivo putem slušanja), dok drugi preporučuju **bisenzornu percepciju reči** (slušanje + čitanje govora). 5) Autori pojedinih metoda se takođe ne slažu u pogledu instrumenata za razvoj auditorne pažnje - jedni zastupaju **strogo izbaždarene liste reči** (ototipske skale) čija težina ide u sukcesiji, dok drugi nastoje da taj trening bude **prirodan, spontan govor**.