Surdopedagoške metode - Kombinovane metode Flashcards
Kombinovane metode - Uvod
Oralne metode su izgradili surdopedagozi sa ciljem da pomognu gluvima da nauče govor svoje sredine. Međutim, sam akt artikulacije gluvima nije bio lak. Tako je došlo do zahteva odraslih školovanih gluvih, na njihovim kongresima, da im se učenje govora olakša na taj način što bi se uz čistu oralnu metodu koristio i njihov “maternji jezik” - gest ili daktilni znak.
Kao najbolju metodu kongres priznaje kombinovanu metodu, tj. jednovremenu upotrebu govora, pisma, daktilologije i gestikulacije.
Kombinovane metode su:
- Ročesterska metoda
- Forhamerova metoda
- Kjud spič metoda
- Simultani metod
- Metoda totalne komunikacije
Kombinovane metode - Ročesterska metoda
Najstarija kombinovana metoda koja počinje da se koristi u gradu Ročesteru u SAD. Osnivač metode bio je Zenes Vestervelt. Cilj metode je bio da se gluvi integrišu u širu društvenu zajednicu.
Ukazao je na zavisnost oralnog govora od čitanja sa usta, pa je predložio prstnu azbuku kao “podlogu za razumevanje govora”.
Ročesterska metoda se tako definiše kao govorna metoda koju karakteriše istovremeno korišćenje govora i prstne azbuke. Gest se nije upotrebljavao.
Speluje se svaka reč, npr. “z-d-r-a-v-o, m-o-j-e i-m-e j-e”.
Ova metoda je zbog toga zahtevna, potrebna je intenzivna koncentracija, kao i puno vremena i energije.
Sa druge strane, pozitivne strane ove metode su to što se pomoću nje može predstaviti celokupan rečnik, eliminiše frustracije koje se mogu javiti ako gluva osoba samo govori, odnosno, čita govor sa usana. Korišćenjem ove metode lakše se formiraju nove reči, razvija se rečnik i usvaja se struktura rečenice.
Kombinovane metode - Forhamerova metoda
Forhamerova metoda ili “usta-ruka metoda” je nastala u Danskoj. Dobila je ime po osnivaču, Georgu Forhameru.
U njoj se distinkcija glasova vrši uz pomoć položaja prstiju.
Metoda se sastojala u tome što je desna ruka govornika stavljana na grudi, ispod brade, u raznim položajima, i sa različitim brojem i položajem prstiju, radi lakšeg razlikovanja u sčitavanju pojedinih nevidljivih glasova.
Metod se sastojao u tome što je stegnuta šaka sa prstom prema sagovorniku označavala vokale, ispruženi kažiprst je označavao glas D, ispruženi svi prsti glas G, itd.
Treba naglasiti da položaji prstiju ne predstavljaju glasove kao kod daktilologije, već samo uslovni znak za identifikaciju glasova koji su teško vidljivi, kako bi se homovizuelni glasovi međusobno diferencirali.
Kombinovane metode - Kjud spič metod
“Kjud spič metod” bukvalno prevedeno znači “blizak govoru”, “govor postupaka”, “govor radnje”.
Metod je izgrađen u Galodet koledžu, a osnivač je Orni Kornet. Nastao je usled potrebe da se prevlada prepreka u razumevanju govora i sčitavanju govora kod dece sa teškim oštećenjem sluha.
U ovoj metodi koristi se osam pokreta i četiri položaja ruku, koji se vrše sinhrono sa govorom.
Ruka se postavlja na određeni deo tela u cilju diskriminacije homovizuelnih glasova, čime doprinosi boljoj čitljivosti i razumevanju izgovorenog glasa.
Cilj metode je tačna čitljivost glasova, odnosno, reči.
Postupak korišćenja ove metode se sastoji od četiri položaja ruke (pored lica, grla, brade, ugla usta) koji služe za ukazivanje na zvučnost te grupe glasova, i osam položaja prstiju koji označavaju osam grupa, po tri konsonanta, koji se označavaju brojem ispruženih prstiju. Tako je za npr. M, T, F ispruženo svih pet prstiju ruke, a za D, P, Z samo kažiprst.
Kombinovane metode - Simultani metod
Simultani metod ili simultana komunikacija, skraćeno “simcom”, sastoji se iz istovremenog korišćenja oralnog govora i gestikuliranja istih reči.
Istorijski posmatrano, ova metoda se pojavila u SAD u drugoj polovini 20. veka, kada oralna metoda doživljava krizu. Od 1970. godine počinje njena široka upotreba.
U osnovi, to je oralni metod, čiji je zadatak da učini govor što razumljivijim, pa da bi nastavnici bili sigurni da ih učenici razumeju, koriste i gestovno označavanje reči (pojma).
U ovoj metodi koristi se gramatika, sintaksa i pragmatika govornog jezika, uz znakovni jezik kao podršku govoru. Pri tome, koristi se lokalni znakovni jezik.
Kombinovane metode - Metoda totalne komunikacije (Uvod i modaliteti)
Osnivač ove metode je Roj Holkomb, 1968. godine u Kaliforniji. On je do ideje o totalnoj komunikaciji došao radivši sa sopstvenom gluvom decom, i s obzirom da je dobio dobre rezultate koristeći kombinaciju govora, gesta, daktilologije i pisanja, pretvorio je tu ideju u metodu.
Sve do tada se insistiralo ili na korišćenju isključivo oralne metode komunikacije ili isključivo znakovnog jezika, te je ova metoda predstavljala prekretnicu u radu sa decom oštećenog sluha.
Totalna komunikacija je holistički pristup u komunikaciji gluvih osoba i osoba sa oštećenjem sluha, koji podrazumeva istovremenu upotrebu različitih modaliteta, kao što su:
- Glas, govor i jezik
- Čitanje sa usana
- Znakovni jezik
- Gest
- Govor tela i facijalna ekspresija
- Signali dodirom
- Slike i vizuelni materijali (pisani tekst)
- Asistivna tehnologija (različiti oblici augmentativne i alternativne komunikacije)
- Brajevo pismo (za gluvo-slepe)
U idealnim uslovima, metodu totalne komunikacije bi trebalo da koriste svi u detetovom okruženju. Da bi komunikacija bila najefikasnija i prenos poruke što uspešniji, neophodno je da svi detetovi komunikacioni partneri koriste iste dogovorene oblike komunikacije, kako kod deteta ne bi došlo do zabune prilikom formiranja pojmova o stimulusima u njegovom okruženju.
Kombinovane metode - Metoda totalne komunikacije (Prednosti)
Jedna od glavnih prednosti ove metode je što roditelji i stručnjaci ne moraju da izaberu samo jedan oblik komunikacije za dete, što može biti ograničavajuće, već se, nakon procene detetovih sposobnosti i sklonosti, mogu primarno odabrati najoptimalnije opcije za svako dete.
Pored toga, ova metoda omogućava i samom detetu da učestvuje u donošenju ovog izbora, spram njegovih želja.
U skladu sa tim, metoda totalne komunikacije pruža veću raznovrsnost i adaptibilnost, u zavisnosti od toga šta trenutna situacija i okruženje zahtevaju.
Takođe, mnogobrojna istraživanja pokazuju da korišćenje totalne komunikacije ima pozitivan efekat na celokupan razvoj deteta sa oštećenjem sluha, a naročito na psihosocijalno funkcionisanje, razvoj jezika i akademska postignuća.
Kombinovane metode - Metoda totalne komunikacije (Ograničenja)
Iako se u teoriji metoda totalne komunikacije čini veoma efikasna i jasna, njeno sprovođenje u praksi može biti prilično otežano i komplikovano. Do ovoga dolazi iz nekoliko razloga.
Pre svega, da bi ovaj sistem funkcionisao, neophodno je da svi komunikacioni partneri tog deteta poznaju iste oblike komunikacije.
Često dolazi do nepoklapanja nivoa na kome odrasli upotrebljavaju jezik (bilo koji oblik) i detetovog nivoa razumevanja tog oblika komunikacije.
Još jedan od razloga zašto korišćenje ove metode može biti nedovoljno efikasno jeste to što se znakovni i govorni jezik ne poklapaju u potpunosti. To može prouzrokovati zbunjenost i nerazumevanje kod deteta upravo zbog simultane upotrebe oba modaliteta, pa bi u teoriji trebalo da imaju isto značenje u svakom momentu.
Takođe, problemi se javljaju i prilikom nastave, kada nastavnik ne uspeva da istovremeno koristi sve one kombinacije komunikacionih oblika koje odgovaraju svakom detetu ponaosob.
Na kraju, može doći i do problema u samom obučavanju deteta da koristi više komunikacionih oblika istovremeno. To se posebno ogleda u situacijama kada dete, pored oštećenja sluha ili gluvoće, ima još neke pridružene smetnje (IO, oštećenje vida ili slepoću, motoričke poremećaje, kognitivne smetnje).
