prvih 15 Flashcards
- Настанак криминалистике – сумарни историјски поглед на криминалистику
otkrivanje razjasnjavanje i dokazivanje
inkvizitorski istraga i akuzatorski el
suzbijanje krim nauc metodama
INDUSTRIJSKE REV
- Nastanak kriminalistike – sumarni istorijski pogled na kriminalistiku. (1/3 pitanja 1-60)
-Izraz kriminalistika potiče od latinskog “crimen” – zločin. Isto etimološko poreklo ima kriminologija, što dovodi do mešanja dve krivične nauke nepravnog karaktera - kriminologija se bavi kriminalitetom kao društvenom pojavom, dok se kriminalistika njime bavi u cilju njegove kontrole i suzbijanja.
-I ako kriminalitet postoji koliko i društvo, kriminalistika kao samostalna naučna disciplina čiji je cilj otkrivanje, razjašnjavanje i dokazivanje krivičnih dela nastaje tek tokom 19. veka. Posle Francuske Buržoanske revolucije (1789.) u 19. veku menjaju se krivičnoprocesna pravila; u modernim evropskim državama napušta se inkvizitorski sistem krivične procedure koji je podrazumevao načela pismenosti i zakonske ocene dokaza, bez mogućnosti za slobodnu ocenu, slobodno sudijsko uverenje i odustvo javnosti. Zakonom je bilo definisano šta mogu biti dokazi, kako se izvode i kolika je njihova zakonska snaga. Mučenje okrivljenog radi dobijanja priznanja bilo je legalno, a materijalni dokazi nisu imali velik značaj – dakle sud sudio prema iskazima do kojih se dolazilo torturom.
-Zakonska ocena dokaza uvedena je da bi se smanjila zloupotreba načela slobodne ocene dokaza koju su vršile prvobitno feudalne sudije, ali je dovela do toga da sud sabirajući i oduzimajući dokaze prema pravilima izrekne presudu nezavisno od toga šta sam misli o konkretnim dokazima. Najveći značaj imalo je priznanje okrivljenog – tzv. regina probationem – kraljica dokaza, do koga se dolazilo mučenjem koje je bilo legitimno krivičnoprocesno sredstvo. Prevaga načela slobodne ocene dokaza nad načelom zakonske (formalne) dovela je do razvoja kriminalistike. Vremenom se pojavljuje i slobodno sudijsko uverenje na dokaze u postupku, kao jedan od najvažnijih iskoraka savremenog krivičnog procesnog prava u odnosu na srednjovekovno
-Zabranom torture do koje dolazi u 19. veku pod uticajem Francuske Buržoanske revolucije krivičnoprocesni sistem kontinentalne Evrope dobija mešovit karakter (inkvizitorski elementi dominiraju pri istrazi ali sada uz niz garancija za efikasnu odbranu, dok akuzatorski dominiraju tokom glavnog pretresa, odnosno sudjenja), i javlja interes i za efikasno suzbijanje kriminaliteta korišćenjem naučnih metoda. U Evropi se ta potreba povećava usled industrijskih revolucija tokom 19. veka. Posebno u Srednjoj Evropi, velike migracije, prenaseljenost i urbanizacija gradova dovode do socijalnih problema; razvoj kapitalizma dovodio je do privrednih slomova i bankrota, pa usled nezaposlenosti dolazi do ogromnog porasta kriminaliteta.
-Država radi efikasnijeg otkrivanja, razjašnjavanja i dokazivanja krivičnih dela počinje da koristi i nova saznanja iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka. Ogroman značaj imalo je otkriće fotografije; 1841. pariska policija stvorila je zbirku podataka osudjenika. Poseban značaj imala je medicina, posebno u kriminalističko-tehničkom aspektu kriminalistike, koji se ticao identifikovanja učinilaca krivičnih dela, njihovom registrovanju, vršenju kriminalističkih veštačenja i redovnu primenu kriminalističko-tehničkih metoda i sredstava;
1) Bertilonov sistem registracije i identifikacije učinilaca krivičnih dela (2/2 19. Veka); pariski antropolog i kriminalista Alfonso Bertilon utvrdio je da osnovna telesna gradja čoveka nakon 21. godine ostaje nepromenjena što je omogućilo identifikovanje učinilaca, a potom i registrovanje. Sistem bertilonaž je podrazumevao merenje 11 ličnih karakteristika (visine, raspona ruku..) I ako ovaj sistem u praksi nije nepogrešiv, Bertilon se smatra jednim od osnivača kriminalističke tehnike.
2) Primena fotografske tehnike u kriminalističke svrhe; koristi se u ½ 19. veka za registrovanje činjeničnog stanja ali i registraciju i identifikaciju učinilaca krivičnih dela, a posebno krajem 20. veka u vidu digitalne fotografije.
3) Daktiloskopija – identifikacija i registracija na osnovu otiska prstiju; engleski prirodnjak Frensis Galton utemeljio je ovaj sistem krajem 19. veka. Od velikog značaja je i u savremenoj kriminalistici.
4) Kriminalističke laboratorije gde su primenjivane kriminalistička mikroskopija, hemijske analize i ostale prirodne i tehničke metode radi otkrivanja, razjašnjavanja i dokazivanja krivičnih dela. Francuski naučnik Edmund Lokar osnovao je prvu kriminalističku laboratoriju u Lionu 1810. Lokar je formulisao zakon kontaktnih tragova prema kom svaki kontakt ostavlja trag.
Primenom naučnih metoda rešio je slučaj bankarskog službenika koji je imao alibi kada mu je devojka ubijena, ali je priznao da ju je ubio nakon što su mu predočeni tragovi kože sa lica njegove devojke pod njegovim noktima koje je Lokar otkrio.
5)DNK analiza – razvijena krajem 80-tih godina 20tog veka – jedna od ključnih identifikacionih metoda savremene kriminalistike, zasnovana na genomu sadržanom u biološkim tragovima istraživanjem britanskog naučnika Aleka Džefrisa. Razvitkom tokom 21. veka postaje osnov za vodjenje identifikacionih baza podataka.
6)Razvoj novih tehnologija; digitalna biometrijska fotografija i kamera radi identifikacije..
-Prvi pogled na kriminalistiku kao nauku proizilazi iz delovanja profesora krivičnog prava Franca fon Lista koji je izraz kriminalistika 1881. Upotrebio za celokuonu nauku krivičnog prava. Danas se kriminalistika ne tiče materijalnog ni procesnog krivičnog prava, već je skup metoda, saznanja i sredstava nepravnog karaktera i ako je svakako povezana sa krivičnim pravom. Hans Gros 1893. U knjizi “Priručnik za istražne sudije kao sistem Kriminalistike” definiše je kao pomoćnu nauku u odnosu na krivično pravo, što je čini jednakom kriminologiji, ali kasnije ih razgraničava a u Evropi se pod kriminalistikom podrazumeva naučna disciplina i veština posvećena razvijanju i korišćenju sredstava i metoda radi suzbijanja kriminaliteta.
-DANAS se Bertilonova tehnika ne primenjuje, već njeni principi npr. kod biometrijskih sistema identifikacije lica. Daktiloskopija je posebno značajna, primenjuje se preko kompjuterskog sistema i elektronske baze relevatnih podstaka, kriminalistička fotografija je značajna u smislu fotografija i video materijala radi identifikacije, kao i dokaznih sredstava. Kriminalističke laboratorije vrše brojna veštačenja, a DNK analiza je rutinska identifikaciona metoda i postoje razvijene DNK baze podataka. Biometrijski metodi identifikacije su široko rasprostranjeni; nadzorne kamere doprinose otkrivanju, razjašnjavanju i dokazivanjy krivičnih dela.
-U srpskoj kriminalistici značajan je Švajcarac Rudolf Arčibald Rajs, koji je na molbu Vlade Kraljevine Srbije bio nezavisan kriminalistički ekspert radi prikupljanja dokaza o ratnim zločinima protiv civilnog stanovništva austrougarske i bugarske vojske tokom Prvog Svetskoh rata vršenog na teritoriji Srbije.
- Појам и структура криминалистике
-Uobičajno shvatanje kriminalistike – uobičajno se definiše kao nauka koja pronalazi, usavršava i primenjuje naučne ili na praktičnom iskustvu zasnovane metode i sredstva koja su najpogodnija da se krivično delo otkrije i razjasni, da se otkrije učinilac i obezbede dokazi i da se spreči izvršenje planiranih krivičnih dela. Prvobitno se kriminalistika smatrala veštinom, praksom pre svega policije. Doprinos promeni tog shvatanja dao je prof. Živojin Aleksić, kroz delo “Naučno otkrivanje zločina”.
-Osnovna struktura kriminalistike prema stavovima nekadašnje jugoslovenske i sadašnje srpske teorije; kriminalistika je jedinstven sistem nauke, podeljena na delove;
1. Kriminalistička taktika je empirijska disciplina koja izučava opšta kriminalistička pravila i metode u cilju njihove primene prilikom suzbijanja kriminaliteta – otkrivanje i rešavanje izvršenih dela i njihovog sprečavanja. Bavi se oblicima krivičnih dela, načinima izvršenja, njihovim motivima, kriminalnim sklonostima, psihologijom i načinom života učinilaca. Ova saznanja uopštava i donosi apstraktna kriminalistička pravila, koja se primenjuju na sve slučajeve otkrivanja dela i učinilaca.
2. Kriminalistička tehnika nalazi najbolje metode i sredstva iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka kojima se nalaze i tumače makro i mikro tragovi i predmeti krivičnog dela
3. Kriminalistička metodika konkretizuje kriminalističko-tehnička pravila i metode na pojedina krivična dela; uči nas koje kriminalističko taktičke i tehničke metode treba koristiti pri otkrivanju i dokazivanju konkretnih krivičnih dela. Faktički, ona je poseban deo kriminalističke taktike.
4. Kriminalistička strategija – pored 3 osnovna, ona je “četvrti stub” kriminalistike
-Po učenjima izloženim u novijim teorijskim analizama, kriminalistika se deli na nekoliko osnovnih segmenata, koji se svrstavaju u okvire opšte i posebne kriminalistika. Razlikujemo;
Opšte segmente kriminalistike:
1) Opštu teoriju i metodologiju kriminalistike
2) Kriminalističku taktiku (operativnu kriminalistiku)
3) Kriminalističku tehniku – korišćenje prirodnih i tehničkih sredstava radi rasvetljivanja i dokazivanja dela i otkrivanja učinioca
4) Psihološko-socijalnu kriminalistiku
Posebne segmente kriminalistike:
1) Učenje o dokaznim metodama – istražne tehnike koje se primenjuju na konkretne skučajeve. Imamo opšte dokazne metode i specijalne istražne radnje (npr. mera tajnog nadzora)
2) Učenje o 2 osnovna aspekta krivičnih dela – o tipovima učinilaca i o napadnim objektima krivičnih dela
3) Razvijanje dominantnih kriminalističko-strategijskih aspekata (kriminalistička strategija) u okviru koje imamo 3 osnovna vida kriminalističko strategijskih aspekata;
a) Učenje o deliktima – posmatranje delikata u jednoj strategijskoj ravni (npr. razvijanje strategijskog pogleda na organizovan kriminalitet, korupciju..)
b) Formulisanje strategija razvijanja stručnog delovanja – planiranje opšteg načina reagovanja na kriminalitet i naročito značajne (najzastupljenije, najopasnije) kriminalne forme – npr. poboljšanje delovanja nadležnih organa
c) Razvijanje regionalnih strategija reagovanja kako na opšti, tako i posebne oblike kriminaliteta u odnosu na pojedine geografske celine
d) Izučavanje kriminalističkih radnji koje nisu krivična dela – sumnjive smrti, nestala lica, požari..
e) Učenje o krivičnim delima počinjenim od strane odredjenih kategorija lica – maloletnika, stranaca i o delima u odnosu na odredjene objekte (razbojništvo u odnosu na banku, kradja motornog vozila..)
-U teorijskim razmatranjima o mestu kriminalistike u sistemu teorijskog pogleda na kriminalitet i reakciju društva i pravnog sistema na njega, imamo dve doktrine;
1) O nastanku krivičnih dela koja obuhvata fenomenologiju, etiologiju i viktimologiju
2) O načinima suzbijanja krivičnih dela koje obuhvata prevenciju i represiju, a posebno se izdvajaju i penologija i kriminalistika, koja se deli na krim. strategiju, taktiku i tehniku
-U modernoj kriminalističkoj teoriji, zastupljenoj u kontinentalno-evropskim zemljama (Austrija,Nemačka) kriminalistika se deli na dva osnovna segmenta; kriminalističku taktiku – učenje o konkretnom postupanju u konkretnom slučaju uz primenu metoda u okviru zakona i kriminalističlu tehniku – primenu metoda prirodnih nauka i tehnologije radi pronalažnja dokaza i tragova dela
-Kriminalistika je kao naučna disciplina posvećena istraživanju i razvoju naučnih i na iskustvu zasnovanih metoda i sredstava koji se primenjuju radi pribavljanja informacija koje doprinose otkrivanju, razjašnjavanju i dokazivanju izvršenih krivičnih dela, identifikovanju učinilaca i njihovom sankcionisanju (represivna f-ja), ali i sprečavanju planiranih i dela uopšte (preventivna f-ja)
Teorijska struktura kriminalističke nauke obuhvata:
1) Kriminalističku taktiku koja se deli na opštu (njena pravila se odnose na sve vrste krivičnih dela) i posebnu (njena pravila se odnose na posebne oblike kriminaliteta)
2) Kriminalistička tehnika
3) Kriminalistička strategija
- Општа криминалистичка тактика
Pravila- radnje
Metode za pr krim
-Kriminalistička taktika usmerena je na definisanje pravila za sprovodjenje kriminalističke radnje, kao što su dokazne propisane Zakonikom o krivičnom postupku, ali i kontretne kriminalističke aktivnosti koje doprinose otkrivanju i razjašnjavanju dela poput operativnih radnji. Obzirom na njenu usmerenost, poznajemo opštu i posebnu kriminalističku taktiku.
-Opšta kriminalistička taktika je segment kriminalistike koji sistematski istražuje i primenjuje naučne i na iskustvu zasnovane metode i sredstva koji su adekvatni za proučavanje kriminaliteta i njegovih opštih pojavnih formi – fenomenologije, kao i etiologije tj.ona analizira psihološke i druge karakteristike učinilaca krivičnih dela u opštem smislu, sve to da bi prikupila informacije za otkrivanje, razjašnjavanje i dokazivanje krivičnih dela što omogućava suzbijanje kriminaliteta.
- Посебна криминалистичка тактика
P prilagodjava
P proucavanja
p popsebnih
-Posebna kriminalistička taktika prilagodjava metode i sredstva iz domena opšte radi proučavanja posebnih oblika kriminaliteta, psiholoških i drugih karakteristika učinilaca tih posebnih oblika i donekle etiologije posebnih vrsta krivičnih dela radi otkrivanja, razjašnjavanja i dokazivanja odredjenih vrsta krivičnih dela i posebnih oblika kriminaliteta koji se bez bitno prilagodjenih metoda ne bi mogli otkriti, razjasniti i dokazati.
-Iz velike raznovrsnosti krivičnih dela proizilazi da se ona ne mogu razjašnjavati istim metodama; sasvim je drugačija priroda silovanja i psihološki portret silovatelja i delo iz sfere privrednog kriminaliteta i psihološki portret njegovog učinioca, pa se ne mogu saslušati na isti način. Zato se pravila iz domena opšte kriminalističke taktike ( u našoj teoriji najčešće nazivana kriminalistička metodika) adekvatno prilagodjavaju ličnosti okrivljenog za konkretno krivično delo ali i specifičnostima samog dela odredjene vrste. Bez posebnih kriminalističko-taktičkih pravila, ni blizu efikasno se ne bi mogli suzbijati različiti oblici kriminaliteta.
- Криминалистичка техника
JE FORENZIKA
Prirodne i tehnicke naule
Fleks
-Kriminalistička tehnika je segment kriminalistike koji sistematski proučava metode i sredstva iz domena prirodnih i tehničkih nauka koji su adekvatni za otkrivanje, obezbedjenje i fiksiranje tragova i predmeta krivičnog dela kao materijalnih dokaza, kao i kriminalistička veštačenja koja doprinose identifikovanju bitnog elementa dela i učinioca radi efikasnog otkrivanja, razjašnjavanja i dokazivanja dela. Ona mora imati odredjen stepen fleksibilnosti kako bi se adekvatno prilagodila različitim krivičnim delima; nisu iste vrste tragova tipične za raznovrsna krivična dela niti je isti način identifikacije učinioca kod na primer silovanja i ubistva. Ipak, kriminalistička tehnika je mnogo opštija od kriminalističke taktike, pa se stoga ne deli na opštu i posebnu.
-Forenzika i kriminalistička tehnika su sinonimi –stručno delovanje u odnosu na tragove i predmete kriv. dela. Izraz forenzika je zastupljeniji usled dominantne anglosaksonske terminologije.
- Криминалистичка стратегија
strategja kako suzbiti kriminalitet
Preventivne i represivne mere
-Kod nas se retko u strukturu kriminalistike svrstava kriminalistička strategija. I kriminalistika se može nazvati strategijom; jer izučava metode otkrivanja i istraživanja dela i učinilaca, pravi strategiju suprotstavljanja kriminalitetu u vidu respresivnih i preventivnih metoda suzbijanja, pronalazi najefikasnije načine operativnih i dokaznih radnji tokom postupka.. Praktično je složena informativna strategija koja obuhvata metode i sredstva za prikupljanje i obradjivanje kriminalistički relevantnih informacija (koje generišu izvršeno ili pokušano delo) u cilju otkrivanja, rasvetljavanja i sprečavanja.
-Kao treći stub kriminalistike, kriminalistička strategija podrazumeva zajedničko delovanje radi usmerenja policijske organizacije i krivičnopravnog segmenta pravosudja na suzbijanje kriminaliteta
- Obzirom na sadržaj planiranja, razlikujemo teorijsku i operativnu strategiju; a prema cilju strategije razlikujemo one usmerene na učinioce dela, žrtve dela, prostor u kome se čine dela..
-Suština kriminalističke strategije je razlikovanje represije od prevencije; možemo reći da je taktika ostvarenje strategije. Izdavaja se i pojam kriminalistička logistika, koji izučava najbolje metode za materijalno osposobljavanje policije za preventivno i represivno suprotstavljanje kriminalitetu.
- Криминалистичка виктимологија
-Viktimologija je deo kriminologije koji je usmerava na proučavanje žrtava krivičnog dela sa stanovišta etiologije (analiziranje uzroka viktimizacije) i stanovišta fenomenologije (proučavanje oblika viktimatizacija, definisanje žrtava). Možemo ovde svrstati i pogled na reakciju nadležnih organa (od policije do pravosudnih organa) na žrtve krivičnih dela.
-Uvodjenje izraza “viktimologija” pripisuje se Benjaminu Mendelsonu, a viktimologijom se smatra kako proučavanje žrtava krivičnih dela, tako i definisanje tipičnih vrsta/tipova žrtava zasnovanih na relaciji izmedju učinioca i žrtve. Klasičnom se smatra Mendelsonova podela žrtava, i ako se uopšte na podele žrtava izražava nezadovoljstvo; tako je bilo i u slučaju “klasika viktimologije” Hansa fon Hentiha, za čiji se pogled na ulogu žrtve govorilo da je jednostran, naročito zbog izjave da bi pravni poredak bio na pogrešnom puti ako bi se umesto objektivne procene prednost dala osećanjima žrtve. Do ovog zaključka došao je protiveći se smrtnoj kazni, dok su neki smatrali da je odustajanje od iste humanost prema učiniocima najtežih dela a nehumanost prema žrtvama. Suštinska zamerka je na tvrdnje da neke žrtve sopstvenim ponašanjem ili statusom doprinose svojoj viktimizaciji.
- Poznati sociolog Vilhelm Zauer smatrao je da policija, kada ne može sama da razjasni delo, prebacuje krivicu na oštećenog, jer se nije dovoljno obezbedio ili bio aktivan u istrazi. To je precenjivanje prevencije; kada se smatra da je žrtva neopreznošću doprinela viktimizaciji.
-U kriminologiji poznajemo 2 tipa doprinosa; 1)aktivan – kada žrtva verbalno ili fizički napada učinioca i 2)pasivan – kad je žrtva nesvesna da svojim statusom ili delovanjem (npr. Učinilac je smatra konkurencijom u profesiji pa je povredi ili ubije) doprinosi svojoj viktimizaciji.
-Viktimološki koncept postoji u svim krivičnopravnim oblastima; definisanje pasivnog subjekta krivičnog dela u krivičnom materijalnom pravu, utvrdjivanje položaja oštećenog u krivičnom postupku, gde su posebno važna pravila za zaštitu oštećenog, a naročito ranjivih kategorija.
-Mendelsonova tipologija žrtava zasniva se na kriterijumu njihovog doprinosa delu;
1) potpuno nevina žrtva 2) manje kriva od učinioca
3) jednako kriva kao učinilac (npr. bila dobrovoljno uključena u delo i tom prilikom povredjena)
4) žrtva više kriva od učinioca (provocirala) 5) žrtva koja snosi krivicu (učinilac dela povredjen tom prilikom) i 6) imaginarna žrtva – npr. lice se pretvara da je opljačkano da bi naplatilo osiguranje.
-Nije sporno da se neke žrtve zbog načina života, ponašanja i dr. u manjoj ili većoj meri izlažu riziku od viktimizacije, čak i presudno doprinose. Zato se u viktimologiji dele na dve osnovne kategorije;
1) žrtve klasičnog kriminaliteta i 2) žrtve koorporativnog kriminaliteta
Tu je i podela na primarne (neposredno viktimizovana lica) i sekundarne (lica prema kojima delo nije neposredno izvršeno, ali je žrtva njima blisko lice te trpe posledice dela).
-Velika pažnja se poklanja i kategorijama lica kod kojih postoji strah od moguće viktimizacije; kad gradjani poseduju vatreno oružje iz straha.. Viktimološki pristup je posebno značajan u kriminalističkoj prognostici.
- Криминалистичка прогностика
Mikro makro nivo
Teorija o predodredjenim zrtvama
Relevantne soc ci
Viktivoloska analiza
-Ispoljava se na makronivou kao oblik delovanja kriminalističke strategije; i mikronivou; pri preventivnom delovanju; npr. kad se procenjuje stepen rizika u odnosu na osobe koje se štite (državni funkcioneri, visokopozicionirani pripadnici policije, zaštićeni svedoci..)
-Smatra se jednim od segmenata kriminalističke analitike, koja se bavi i viktimološkim analizama, gde je naročito značajna procena stepena rizika po konkretna lica ili kategorije lica da postanu žrtve odredjenih dela. Posebno je važna teorija o predodredjenim žrtvama koje zbog načina života, mesta života, profesije, psihološkoh profila itd. imaju veći rizik da budu žrtve odredjene vrste krivičnog dela.
-Načelno treba izbegavati označavanje lica kao predodredjenih žrtava, ali svakako da se govori o manjem ili većem stepenu rizika od viktimizacije za lica odredjenih sklonosti i karakteristika.
-U sociologiji, naglasak se stavlja na relevantne socijalne činioce; npr. verovatnoća da lice postane žrtva kriminaliteta povezana je sa sredinom u kojoj živi; veće su šanse u siromašnim delovima grada..
- ГИС - Географски информациони систем
Однос криминалистике и других наука
- Geografski informacioni sistem i elementi kriminalističke geografije, odnos krim i drugih nauka
-Kriminalistika ostvaruje veze sa geografijom korišćenjem savremenih informativnih tehnologija; u savremenim državama uspešno se koristi Geografski informacioni sistem – zbirka digitalizovanih mapa sa bazama podataka koje sadrži geografske mape uz obeležja odredjenih predela, gradova, saobraćajnica, važnih objekata.. Kriminalističkim mapiranjem odredjuje se tzv. vruće mesto na kojem se većina zločina odigrava. Prosto se upotrebljava, koristan je policiji, državnoj upravi, katastru…
-GIS omogućava prikupljanje i obradu brojnih kriminalistički relevatnih podataka; analizom geografske celine analizira se trenutan kriminalitet, prevetnivno deluje na očekivani i planiraju sve konkretne akcije; moguće je predvideti sve varijante planirane operacije uz neophodne logističke elemente; broj potrebnih operativaca, vozila, odredjivanje pravca kretanja tokom racije/zasede, predvidjanje mogućih pravaca bekstva učinilaca krivičnih dela…
-Posebno je bitna procena ugroženosti odredjenih lica na odredjenom prostoru.
-Uz posedovanje preciznih podataka o odredjenom prostoru, mogu se procenjivati i krizne situacije; kriminalnog karaktera (npr. razbojništvo u toku), ali i one usled više sile (požari,saobraćajne nezgode)
-Moguće je dobiti razne podatke u zavisnosti od razvijenosti sistema, imati uvid u registrovane slučajeve kriminaliteta na datom području, o osudjivanim licima, novoizgradjenim objektima..
-Savremena je praksa da se podaci različite vrste ukrštaju i analiziraju; velik je značaj geografskog profajlinga - informativne strategije istraživanja teških krivičnih dela na osnovu analize mesta dogadjaja kako bi se odredilo boravište učinioca; ovo je posebno važno kod razjašnjavanja serijskih ubistava i silovanja, mada i razbojništava, umišljajnih paljevina..
*Odnos kriminalistike i drugih nauka; Nauke sa kojima kriminalistika ima odnose dele se prema svom karakteru na 1) odredjene pravne 2) krivične vanpravne 3) odredjene prirodne i tehničke nauke
- Однос криминалистике и одређених правних наука
Kriminalistika je povezana sa krivičnim materijalnim, krivičnim procesnim ali i prekršajnim pravom.
-Krivično zakonodavstvo reguliše materijalna krivičnopravna pitanja; utvrdjuje opšti pojam krivičnog dela i opštih uslova odgovornosti i ustanovljava sistem krivičnih sankcija. Reguliše i pitanja krivičnog postupka, ali je uobičajno posmatrati ga u užem smislu; kroz propise krivičnog materijalnog prava.
Definišući protivpravna dela, zakonom propisana kao krivična, krivično pravo kriminalistici koja je usmerena na otkrivanje, razjašnjavanje i dokazivanje krivičnog dela daje polje delovanja – usmerava kriminalističko delovanje čiji je cilj suzbijanje kriminaliteta.
-Kako se zahtevi krivičnog materijalnog prava ne mogu ostvariti bez krivičnog postupka, zakonski a načina koji će u konkretnom slučaju utvrditi da li delo postoji, a ako postoji da li je odredjeno lice krivo i da li se može kazniti. Ti zahtevi krivično procesnog prava ne mogu se ispuniti bez primene kriminalističkih pravila. Pre svega dokazne radnje u KP postupku sprovode se prema pravilima kriminalistike. Dakle, odnos kriminalistike i KPP predstavlja odnos forme, koji definišu izvori krivičnog procesnog prava, prvenstveno Zakonik o krivičnom postupku, i relevantne sadržine koja se odredjuje prema pravilima kriminalistike koja omogućavaju da se cilj krivičnoprocesne radnje ostvari najefikasnije. Odredbama ZoKP utvrdjuju se zakonski uslovi za vršenje odredjenih krivičnoprocesnih radnji; ipak, zakonodavac se ograničava na definisanje osnovnih normativnih uslova pod kojima se mogu/moraju preduzimati radnje, ustanovljava rokove, utvrdjuje ovlašćene/nadležne subjekte za sprovodjenje tih radnji i njihova prava i dužnosti. Nema pravila o načinu vršenja radnji; njih formira kriminalistika kao realna nauka, dok je KPP normativna.
-Zadaci kriminalistike; izučavanje tehnike vršenja krivičnih dela, kriminalistička tehnika, kriminalistička taktika i organizacija suzbijanja kriminaliteta u procesnom smislu ogledaju se u obavezi policije da otkriva krivična dela, pronalazi i hvata osumnjičene, podnosi krivične prijave na temelju kojih javni tužilac podnosi optužni akt i započinje gonjenje pred sudom. Oni tad, pored toga što postupaju po odredbama ZoKP primenjuju i pravila kriminalističke taktike;, prilikom saslušanja okrivljenog, ispitivanja svedoka, tokom pretresa stana ili lica. Obzirom na vrstu dela i prikupljanje dokaza, primenjuju se pravila kriminalističke metodike, kriminalističke tehnike pri dokazivanju; pri balističkom veštačenju, utvrdjivanje identiteta na osnovu analize otisaka prstiju/DNK..
- Однос криминалистике и неких правних наука које нису кривичне
For
-Pored krivičnog materijalnog i procesnog prava, kriminalistika ima veze i sa pravnim naukama koje nisu krivične; na primer u gradjanskom procesnom pravu, kada se prilikom izvodjenja odredjenih radnji primenjuju kriminalistička pravila; npr. korišćenje iskustava kriminalistike pri ispitivanju svedoka u postupku koji nije krivičan. Posebno značajne nauke nepravnog karaktera sa kojima je kriminalistika povezana su:
1) Kriminologija -I kriminalistika i kriminologija se bave kriminalitetom kao društvenom pojavom, istražujući njegove uzroke, osnovne vrste i oblike ispoljavanja, ali kriminalistika za razliku od kriminologije ne čini to radi stvaranja odredjene slike o kriminalitetu, već da bi doprinela njegovom suzbijanju delotvorno posluživši otkrivanju, razjašnjavanju i dokazivanju krivičnih dela.
2) Sudska psihologija - Subjekti koji učestvuju u krivičnom postupku doživljavaju različita psihička zbivanja, što je važno za saslušanje okrivljenog ili ispitivanje svedoka. Da bi se iskaz mogao ispravno uzeti, razumeti i oceniti, sud i drugi službeni organi postupka moraju imati odredjena znanja opšte i sudske psihologije. Sudska psihologija se bavi proučavanjem psihičkih zbivanja, dok se kriminalna psihologija bavi proučavanjem krivca; njegove ličnosti i karaktera u težnji da razjasni uzroke koji su ga naveli na izvršenje dela. Bitno je da sud i ostali učesnici u postupku, kao i odbrana, poznaju sudsku psihologiju; jedna od njenih bitnih pojmova je forenzička zbunjenost – činjenica da svako lice u krivičnom postupku kao davalac iskaza doživljava tremu i visok stepen uzbudjenja tom prilikom.
3) Sudska medicina - u savremeno doba vrlo značajna radnja dokazivanja, veštačenje, podrazumeva primenu stručnih i vanpravnih znanja radi utvrdjivanja činjenica za potrebe krivičnog postupka. Posebno su značajne medicinske ekspertize koje po pravilu vrše sudski veštaci. Ipak, sudska medicina ne bi mogla da se ostvari bez prethodnog kriminalističkog delovanja; da bi se biološki tragovi veštačili neophodno je da budu pronadjeni i obezbedjeni na odgovarajuć kriminalističko-tehnički način. U delatnost sudsko-medicinskog veštaka spadaju veštačenja na živim osobama, recimo u slučaju telesnih povreda, veštačenja na lešu, veštačenja na oružju, veštačenja bioloških tragova; krvi, sperme
Značajna je i sudska psihijatrija, koja za potrebe prava tumači fenomene duševnog zdravlja i duševne bolesti, i preduzima psihijatrijsko lečenje. U brojnim krivičnim postupcima se vrše psihijatrijska veštačenja ako postoji sumnja da je uračunljivost okrivljenog bila smanjena ili isključena usled duševne bolesti ili zaostalog razvoja.
4) Prirodne i tehničke nauke - U domenu kriminalističke tehnike, kriminalistika se služi metodama prirodnih i tehničkih nauka; da bi pronašla i analizirala tragove dela, sprovela veštačenje, identifikovala lice/predmet.. Tu ubrajamo hemijske analize, sprovodjenje DNK analize..
- Основна начела криминалистике
- Osnovna načela kriminalistike
1) Načelo zakonitosti u kriminalističkom smislu obuhvata dva aspekta; prvo kao klasičan princip legaliteta u krivično-pravnom smislu, a sa druge strane odnosi se na pravilo delovanja svih subjekata koji preduzimaju kriminalističke radnje. Dakle ovde načelo zakonitosti podrazumeva i ustavnopravno načelo i načelo zakonitosti u širem smislu vezano za kriminalističko postupanje. Iz osnovne sadržine načela zakonitosti da nema kazne bez krivičnog dela, a kako je kriminalistika otkrivanje, razjašnjavanje i dokazivanje KD, proizilazi da se krimin. postupanje može usmeriti samo na činjenja ili nečinjenja koja su propisana kao krivična dela. U širem smislu načelo zakonitosti podrazumeva obavezu svih aktera kriminalističkog delovanja da postupaju u skladu sa zakonom što je najvažnije u dokaznom smislu, jer dokazi pribavljeni na nezakonit način nemaju dokazni kredibiltet u postupku.
U pravnoj državi načelo zakonitosti odnosi se i na ustavom zajamčenu zaštitu ljudskih prava, pa shodno tome svi akteri kriminalističkog delovanja moraju striktno poštovati ustavna prava ljudi.
2) Načelo operativnosti i brzine – operativnost i brzina su nužni uslovi efikasnosti kriminalističkog delovanja. Operativnost podrazumeva adekvatnu pripremljenost subjekta kriminalističkog delovanja da odmah po saznanju za potrebom svog angažovanja preduzme radnje neophodne za realizaciju cilja postupka. Ona je od ključnog značaja u ranim fazama krivičnog postupka; izlazak na mesto dogadjaja, sprovodjenje uvidjaja, realizovanje potrage za učiniocem u bekstvu..
Protek vremena loše deluje na dokaze, pa je bitno brzo postupati; npr. Ako se mesto zločina odmah ne obezbedi može doći do kontaminacije ili uništenja tragova. Ipak, bitno je da se brzina ne poistoveti sa štetnom brzopletošću; delovanje mora biti brzo, ali ujedno organizovano tako da se ništa relevantno ne propusti.
3) Načelo efikasnosti - Tiče se cilja kriminalističkog delovanja – otkrivanja, razjašnjavanja i dokazivanja krivičnog dela. Suština je da se u konkretnim okolnostima uvek preduzme sve što je potrebno i realno moguće zarad toga. Da bi bilo efikasno, kriminalističko postupanje mora biti operativno i brzo, ali pored toga mora biti i temeljno ; da se ništa ne propušta u smislu obima angažovanja ali i same sadržine kriminalističkog delovanja koje se mora sprovoditi na kvalitetan i potpun način, bez odstupanja. Upornost podrazumeva da se ne odustaje pre nego što se isrpe sve mogućnosti. Efikasnost zahteva i da kriminalisti koji postupaju u svakom konkretnom slučaju budu specijalizovani za konkretne radnje. Takodje, važno je da se postupa prema principu metodičnosti i planiranja; da bi kriminalističke radnje bile uspešne, moraju biti detaljno isplanirane; od vremena započinjanja i trajanja odredjene kriminalističke aktivnosti, do angažovanja potrebnih kadrova, primenu neophodnih sredstava, uočavanje remetaličkih faktora (npr. uticaj vremenskih prilika na uvidjaj) i planiranje načina njihovog izbegavanja ili minimalizacije.
4) Načelo objektivnosti - tiče se kriminalističkog izvodjenja zaključaka na osnovu informacija o krivičnom delu. Ti zaključci, posebno kad se odnose na stavljanje krivičnog dela na teret okrivljenom, moraju biti zasnovani na dokazno kredibilnim, objektivno vrednovanim informacijama.
5) Načelo čuvanja službene tajne je povezano sa načelom efikasnosti, jer odavanje službene tajne najčešće dovodi do njenog ugrožavanja, ali zbog velike važnosti procesne diskrecije i same službene tajne izdvaja se kao poseban princip. Čuvanje službene tajne štiti lica u odnosu na koje se vrše kriminalističke radnje čija privatnost i bezbednost mogu, usled curenja informacija, biti ugroženi. Sa druge strane štiti se samo kriminalističko delovanje i njegovi rezultati.
- Основни субјекти који поступају у циљу сузбијања криминалитета
- Osnovni subjekti koji postupaju u cilju suzbijanja kriminaliteta
- U laičkoj nauci se smatra da se suzbijanjem kriminaliteta bavi samo policija, što nije tačno, niti je kriminalistka isključivo policijska nauka; služi i drugim subjektima krivičnog postupka; javnom tužiocu i krivičnom sudu. Javni tužilac rukovodi predistražnim postupkom, usmeravajući policiju. Sa druge strane osnovni zadatak krivičnog suda u kriminalističkom smislu je da suzbija kriminalitet kao nezavisan organ, a prvenstveno je usmeren na pravično vodjenje krivičnog postupka.
- To načelo se ogleda u dužnosti svih organa da budu nepristrasni, ne prejudiciraju krivicu okrivljenog i da se strankama u postupku pruže jednake procesne mogućnosti. Javni tužilac i policija su dužni da nepristrasno razjasne sumnju o krivičnom delu za koje sprovode službene radnje i objektivno ispituju činjenice, i one koje terete okrivljenog, i one koje mu idu u korist. Postupanje svih organa mora biti u granicama propisanim Zakonikom o krivičnom postupku, u smislu načela pravičnog vodjenja postupka i poštovanja pretpostavke nevinosti. Takodje, moraju poštovati krivičnoprocesna pravila od kojih su posebno važna ona o zaštiti ljudskih prava i sloboda.
- Kod suzbijanja kriminaliteta nekih oblika značajni su carinski organi (kod oblika organizovanog, krijumčarenja), poreski organi, pre svega poreska policija u pogledu privrednih krivičnih dela, posebno utaje poreza, koruptivnih dela. Kod terorizma i krivičnih dela protiv ustavnog uredjenja značajna je Bezbednosno-informativna agencija, a kod k.d. protiv vojske Srbije Vojno-bezbedonosna uz Vojno-obaveštajnu.
- Криминалистичка специјализација и криминалистички професиограми
- Kriminalistička specijalizacija i kriminalistički profesiogrami
- Kriminalističko delovanje ne bi bilo dovoljno efikasno da ga ne vrše subjekti specijalizovani baš za tu vrstu delovanja; kriminalistika je danas, posebno u domenu kriminalističke tehnike, vrlo razvijena i većina radnji zahteva visok nivo stručnog znamja kriminaliste. Kako se razlikuju radnje, razlikuju se i kriminalisti pogodni za njihovo obavljanje; po stepenu kriminalističkog obrazovanja i znanja ali i psihološkim profilima. Zato su kriminalističke specijalizacije veoma različite, nebitno da li su formalne (podrazumevaju sticanje posebnih sertifikata) ili faktičke (podela rada u nadležnom organu/službi). Posebno su važni kriminalistički profesiogrami kojima se odredjuje podobnost kriminalista za vršenje odredjenih krim. radnji, na osnovu analize njihovih ličnih, posebno psiholoških karakteristika. Danas se u policiji i pravosudju, prilikom sastavljanja kadrova (npr. Policijskih odeljenja) polazi od unapred sastavljenih profesiograma. Na osnovu njih imamo tipove kriminalista:
1) Organizator (pomaže saradnicima u podeli posla) 2) mislilac (radi sam, prihvata najkompleksnija krivična dela) 3) sagovornik (podoban za saslušanja, ispitivanja) 3) tragač (dobro zapaža, za uvidjaje)
5) sociolog (podoban da bude dobar nadzornik)
- Основни извори сазнања за кривично дело
- Osnovni izvori saznanja za krivično delo
1) prijave
2) javno progovaranje –“glas” o KD – širi se vest, kroz komunikaciju, da je učinjeni krivično delo; na javnim mestima, radnom mestu. Info se nekad tiču i učinioca, a ovde spada i pronošenje vesti da je nekom licu naglo porastao životni standard pa se sumnja da je novac stekao izvršenjem KD. Ove informacije mogu biti istinite, ali u praksi često nisu, i teško se proveravaju; ako se proveravaju cilj je da se dodje do “prve karike u lancu progovaranja” jer se priče u javnosti menjanju, neko nešto doda..
3) flagrantno krivično delo je samo po sebi izvor saznanja da je delo izvršeno; znači da je učinilac zateknut tokom izvršenja ili neposredno nakon. Ovde postoji gradjansko hapšenje – gradjanin ima pravo, ali ne i dužnost lišavanja slobode ako zatekne izvršioca na delu za koje se goni po službenoj dužnosti. Uhapšeni se onda predaje javnom tužiocu/policiji. Ovo su i slučajevi kad učinilac bezi sa mesta dogadjaja, ima na sebi tragove dela (povrede, krv, nosi oružje..), ali i slučaj registrovanja učinjenog dela snimcima nadzornih kamera.
4) internet i informacije sa društvenih mreža su specifičan vid “glasa” o izvršenom KD. Na internetu se i vrše krivična dela, i podstrekuje na neka teroristička ili ksenofobična dela (izazivanje mržnje)
5) informacije sadržane u izveštavanju sredstava javnog informisanja – u novinama TV, radio..
6) saznanja koja proizilaze iz policijske kriminalističko-obaveštajne delatnosti, kontrolnog delovanja i drugih aktivnosti – u praksi policija retko sama dolazi do info o izvršenom KD, ali može doći kako planiranim kontrolnim aktivnostima koje sprovodi u odnosu na potencijalne učinioce i osudjenike (zasede, blokade odnosno racije) tako i spontanim uočavanjem informacija (npr. Licu koje ima kriminalni prošlost a nije zaposleno skoči životni standard – to je indicija da je do novca došao vršenjem KD I takva se sumnja onda proverava). Kriminalističko obaveštajne delatnosti policije koje dovode do informacija o izvršenju KD su i tajna prikupljanja informacija o osimnjičenima za ta dela, kriminalnim organizacijama, profesionalnim kriminalcima. To je naročito bitno pri suzbijanju organizovanog transnacionalnog kriminaliteta, a tu se često primenjuju i istražne tehnike; korišćenje video i audio nadzora, angažovanje prikirvenog islednika. Moguće je da policija ima informaciju da se negde često vrše npr. džepne kradje, pa ubaci civila koji džeparoše uhvati na delu..
7) informacije dobijene od uzbunjivača – ugl. iz sfere privrednog kriminaliteta i iz KD koja se tiču korupcije, mobinga na radu – uzbunjivač “insajder” izveštava o tim delima.
8) informacije dobijene na temelju medjunarodne saradnje – u sferi transnacionalnog organizovanog kriminaliteta gde su posebno značajna KD u vezi sa proizvodnjom i prometom opojnih droga, medjunarodni terorizam, KD u vezi sa krijumčarenjem, trgovinom ljudi saradjuju organi dve ili više država radi efikasnog razrešavanja. Poseban značaj pri razmeni info imaju Interpol i Evropol.
