ISPIT Istorija umetnosti 1 Flashcards
Karel Van Mander 16-17v.
Karel van Mander (1548-1606.) – Karl van Mander je bio flamanski slikar i istoričar umetnosti. Najpoznatiji je po pisanju biografija holandskih slikara i umetnika u svojoj knjizi
„Shilderboeck“ (Knjiga o slikarima). Knjiga se sastoji se iz pet delova. Pise o teoriji umetnosti i kompoziciji, pejzažima i životinjama. Biografije o antičkim umetnicima koje se nalaze u ovoj knjizi su bazirane na Plinijevoj enciklopediji „NaturalisHistoria“. Zbog toga ne daju nikakve nove podatke. Knjiga je takođe delom bazirana na prevedenim Vazarijevim biografijama. U poslednjoj knjizi piše o životinjama koje simbolično mogu da se pojavljuju u kompozicijama. Takođe piše o paganskim ritualima koji se koriste u istorijskim alegorijama.
Svetozar Radojčić 20.v.
Bio je istoričar umetnosti i profesor, obnovio je rad katedre istorije umetnosti i postao je najznačajniji istoričar umetnosti. Značajna su njegova istraživanja srpskog stila – uvodi stilsku analizu, ikonografsku interpretaciju na granici sa ikonološkim metodom.
Napisao je dela „Portreti srpskih vladara u srednjem veku“,„Stare sprske minijature“,„Majstori starog srpskog slikarstva“, monografiju „Mileševa“, „Staro srpsko slikarstvo“ itd.
Džon Raskin 19.v.
Džon Raskin – ostavio je ogroman uticaj na istoriju umetnosti i kulturu Engleske. Napisao je delo u 5 tomova „Moderni slikari“ – koje je objavljivao 3 decenije. U ovoj knjizi pokazuje se kao subjektivni esejista više nego kao naučnik. U ovom delu bavi se tadašnjim slikarima, posvećuje se Tarneru kome se divio. Raskin se zalaže za idealizaciju prirode, idealnih engleskih predela, ali nije pokazivao zanimanje za pejzažiste. Bio je zadivljen delima gotike i renesanse. Gotičkoj arhitekturi Venecije posvetio je delo „Kamenje Venecije“, a najvećem umetniku između gotike irenesanse Đotu „Đoto i njegov rad“ – ističe subjektivnu viziju umetnika, a svojom delatnošću izvršio je uticaj na niz engleskih istoričara umetnosti i intelektualaca.
Johan Joakim Vinkelman 18.v.
Johan Joakim Vinkelman (1717-1768) – bio je obrazovani poštovalac antike i kustos galerije slika u Drezdenu. Ova galerija ga je poslala u Italiju da proučava renesansne majstore, ali on se okreće izučavanju antike. Čitao je Belorijeve spise i pod njihovim uticajem razvio je naklonost ka antici, klasicizmu, dok mu je barok ostao dalek. On je isticao klasični period u antici kao period koji je dostigao plemenitu jednost i spokojnu veličanstvenost. Prema majstorima helenizma je ostao ravnodušan. On je antiku znao delimično. Poznavao je samo antičke kopije, arhajska umetnost mu je bila nepoznata. Svoja shvatanja zabeležio je u 2 knjige – „Istorija umetnosti starog veka“ iz 1764. a kao predradnja ovom delu „Razmišljanja o ugledanju na grčka slikarska i vajarska dela“ iz 1755. godine. On je prvi uveo pojam stilske analize i istoriju antičke umetnosti podelio na 4 perioda po stilu:
1.Antički period – do pojave Fidije
2. Uzvišeni period – Fidija i njegovi savremenici i sledbenici
3. Lepi period – Praksitel, Lizip i Apel
4. Podražavajući period – poslednji period do zamiranja.
Kao glavni kriterijumi javljaju se ideja o progresu i opadanju i problem stila. Vinkelman umetnost uočava kao celinu sa epohama koje imaju svoj stil. Istu podelu pokušao je da primeni na savremenu umetnost.
1.Period do pojave Rafaela
2.Rafael i Mikelanđelo
3.Koređo
4.Od braće Karači do 18. veka
Njegovi pogledi na antičku umetnost uticali su i na ono vremene umetnike koji su njegova shvatanja prihvatili i sledili. On je pokretač neoklasicizma.
Vitruvije 1.v.p.n.e.
Vitruvije – „10 knjiga o arhitekturi“, 25.g.p.n.e., posvetio ju je caru Oktavijanu Avgustu, za čije vreme se vezuju veliki građevinski poduhvati u kojima je učestvovao Vitruvije. Navodi se da je Avgust zatekao Rim u opeci, a ostavlja ga u mermeru. Podeljena je na 10 celina.
U spisima antičkih autora prvi put je iznet niz činjenica o istoriji umetnosti. Pojedini autori se bave teorijom umetnosti dok se drugi pisci u traktatima i vodičima bave deskripcijom.
Rimski teoretičari ideale su tražili u klasičnoj grčkoj umetnosti. Napredak postoji u domenu tehnike. U knjizi se pisalo o privatnim i o javnim zdanjima, unutrašnjoj dekoraciji, građevinskim materijalima i o uticaju astrologije na arhitekturu.
Vladimir R. Petković 20.v.
Vladimir R. Petković – ikonografski metod ga je najviše zanimao. Napisao je monografiju o Žiči, Studenici, Dečanima ali kruna njegovog rada je „Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskoga naroda“ – vrsta enciklopedije gde su obuhvaćeni spomenici od 12. veka. Prvo govori o istoriji, pa arhitekturi, skulpturi i najviše slikarstvu. Predavao je istoriju umetnosti i bio je arheolog. Bavio se fresko-slikarstvom u Srbiji i Makedoniji i napisao je delo „Staro srpsko slikarstvo“.
Ipolit Ten 19.v.
Ipolit Ten – istorijski književnik, estetičar, bavio se filozofijom i sociologijom. Njegovi pogledi formirani su na osnovu pozitivističke filozofije Ogista Konta. Neki njegovi pogledi su pod uticajem akademizma. Poštuje visoku renesansu. Napisao je delo „Filozofija umetnosti“ u kom je izneo svoja osnovna shvatanja umetnosti a to je da ona zavisi od rase koja određuje mentalitet i običaje, momenta tj. istorijske epohe i mesta tj. klimatskih i geografskih faktora. Po njemu umetničko delo ne nastaje izolovano iz sredine, nije imuno na vreme i istorijske događaje. Da bi se shvatilo delo treba poznavati duhovnu klimu. Ovo je pokušao da prikaže na primerima vajarstva klasične Grčke, renesanse u Italiji i holandskog i flamanskog slikarstva 17. veka. O svakoj od ovih epoha objavio je po jednu knjigu pa ih je objedinio. Glavni nedostatak je što ne pridaje značaj ličnosti umetnika, njegovog genija, senzibilitet. Dakle, glavni nedostatak je što daje preveliki značaj spoljašnjim faktorima.
Ervin Panofski 20.v.
Ervin Panofski – razradio ikonološki metod i u njemu postoje 3 stadijuma u izučavanju umetničkog dela:
1.primarni – formalna analiza, kako je nešto naslikano;
2.ikonografski – povezivanje sa literarnom osnovom, šta je naslikano;
3. ikonološki – suština umetničkog dela, zašto je naslikano.
Umetničko delo može u sebi da otelotvori čitavu epohu i da dopre do same suštine epohe. Panofski je
svojim metodom razrešio npr. pitanje mnogih simbola iz doba renesanse. Ovaj metod ima nedostatke jer
se bavi samo epohama o kojima ima dosta podataka – kasna antika, gotika, renesansa, barok itd.Napisao je delo „Ikonološke studije“, monografije o nizozemskom slikarstvu i o Direru, „Renesansa
renesanse u umetnosti zapada“ (karolinška renesansa), „Perspektiva“, „Simbolična forma“ itd.
Deni Didro 18.v.
Deni Didro – francuski filozof enciklopedista, najznačajniji poznavalac umetnosti u Evropi, začetnik likovne kritike. Napisao je „Esej o slikarstvu“ i „Saloni“ – prikupljen prikaz pariskih salona koje je sakupljao dve decenije. Objedinjeni su posle njegove smrti. Najznačajniji su za 1765/6. godinu. Otkrivaju njegove poglede protiv dvorskog apsolutizma i akademija. Deni Didro se zalagao za realizam, blizak mu je klasicizam pošto je prema antici izražavao izrazito poštovanje. Osnova umetnosti je podražavanje prirode, ali to nije dovoljno već je umetnik dužan da nešto osvetli bolje a nešto manje jer nije sve vredno. Posmatrač treba da se prosvetli. Ovo su klasicistički pogledi. Dao je doprinos razvitku klasicizma. Nije imun na začetak sentimentalizma i romantizma, pa se za njih i zalaže. Stavovi su mu ponekad protivrečni. Ovo se ogleda u njegovim pogledima na stvaralaštvo nekih umetnika. On je isticao Šardena, kritikovao Dušena, odricao vrednost Antoan Vatoa smatrajući njegove slike uticajem aristokratije. On je svoje stavove branio blistavim književnim stilom. Rodonačelnik je i najveći predstavnik likovne kritike.
Šarl Bodler 19.v.
Pisao je poeziju i bavio se likovnom kritikom, pisao je članke, pratio salone, a posthumno su njegovi članci objedinjeni u dve knjige „Estetski kurioziteti“ i „Romantičnoj umetnosti“. Njegovi pogledi su subjektivni ali pošto je imao izuzetan ukus njegovi pogledi su i danas aktuelni. Slikarstvo romantizma bilo mu je blisko pa je napisao delo „O radu i životu Ežena Delakroa“. Zabeležio je i pojavu Manea koji je izazvao revoluciju. Bodler je bio protivnik sistema i dogme i svoje utiske je bazirao na emocionalnim reakcijama koje su u njemu izazivala dela. Obraćao je pažnju na individualnost umetnosti, njegov ukus je romantičarski. Uprkos tome nije pokazivao neprijateljstvo prema realizmu jer se protivio idealizaciji. Pronicljive i vizionarske ocene pojedinih dela pisane su sjajnim stilom što će ostati trajna karakteristika francuske istorije umetnosti.
Đovani moreli 19.v.
Đovani Moreli – prvi pokušao da teorijski formuliše princip atribucije. Bio je lekar i kolekcionar. Prilikom obilaska kolekcija razmišljao je o autentičnosti dela. Metod atribucije tj. pripisivanja dela na osnovu karakterističnih elemenata, poteza četkice itd. utvrđuje da li je delo original i da li pripada određenoj školi. Moreli je hteo da stvori gramatiku umetničkog jezika. On je od 5 Đorđoneovih Venera utvrdio jednu originalnu. Uradio je kataloge. Ovaj metod je aktuelan i danas. On je bio svestan ograničenja tog metoda pa je hteo da pokloni pažnju i drugim delovima dela. Njegov učenik je Bernard Berenson.
Đorđo Vazari 16.v.
Najznačajniji pisac o umetnosti do pojave Vinkelmana. Nazivaju ga ocem istorije umetnosti. Živi u epohi renesanse i manirizma. Piše o životima umetnika u delu „Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata“. Sam Vazari bio je svestrana ličnost, slikar i arhitekta. Bio je slikar manirizma. Vazarijevo delo je izašlo iz dva dela 1550. i 1568. godine. Ovaj spis utiče na literaturu o umetnosti. Bio je to skup biografija italijanskih umetnika od 14. do 16. veka. U odabiranju umetnika Vazari je bio kritičan, pisao je na osnovu arhivskih podataka, pisama, literature, na osnovu sećanja poznanika, kao i na osnovu dela. Najbolje su izložene biografije onih koji su živeli u 16. veku. Polazi od opšte ideje pa opisuje umetnikov život, a svaka biografija data je sa filozofskim podtekstom. Govori da je perspektiva važna. Bavi se opštom idejom umetnosti pa je to spajao sa životima umetnika. Popularnost ovog dela dovelo je do toga da bude objavljeno drugo dopunjeno izdanje. Takođe, u drugom izdanju Vazari je izmenio neke poglede. Npr. u prvom delu Mikelanđela uzima kao merilo svih ostalih, a u drugom delu to ne radi i prema samom Mikelanđelu zauzima kritičniji stav. Uvod je teorijski traktat u kome su izloženi njegovi pogledi, npr. da je važniji mimezis od naučnog objašnjenja. U renesansi čovek je u središtu svih stvari. Umetnost deli na mladost, zrelo doba i starost. Mladost predstavlja egipatska umetnost, zrelo doba grčka umetnost, a starostrimska umetnost. Njegovo delo uticalo je kasnije na razna druga dela. Ipolit Ten – francuski filozof koji se ugledao na Vazarija.
Leonardo Da Vinči 15.v.
Najznačajniji teoretičar i pisac o umetnosti. Nije napisao nijedno zaokruženo delo, već je pisao beleške o umetnosti, a oblik beleškama dali su nakon njegove smrti njegovi učenici koji su
spise objedinili u knjigu „Traktat o slikarstvu“. Leonardo posebno raspravlja o tada omiljenoj temi tj. o odnosu i prvenstvu među umetnostima. On slikarstvu daje prevagu i kaže da poezija odražava samo senke stvarnosti, a slikarstvo same stvari. U odnosu na muziku opet daje prevagu slikarstvu jer je vid savršeniji od sluha - uticaj Albertija. Leonardo slikarstvo shvata kao nauku koja je zasnovana na proučavanju prirode. Prevazilazi ranije stavove i smatra da bi slikar mogao da stvara veliku umetnost mora da bude univerzalan. Nije dovoljno poznavanje samo ljudske forme, već mora da prikazuje sve vidove prirode – mogla, oblaci, kiša itd. Da bi to postigao nije dovoljno samo poznavanje volumena, mora imati i znanja iz perspektive, senke, boje i pokreta. Među likovnim elementima senka je umetničko svojstvo svih oblika. Plasticitet figure predstavljen je odnosima svetlo- tamno i igrom senki i u takvom prikazivanju figura i senka moraju da se stapaju bez kontrasta – sfumato. Leonardo smatra da je lepota uslovljena gradacijom senki. Došao je do zaključka da senke nisu crne već plavičaste i zavise od lokalne boje. Ovim su se tek 3 i po veka kasnije bavili impresionisti. On je bio prvi umetnik koji se bavio količinom svetlosti u jednoj boji (valer).
Joakim Fon Zandat 17.v.
Joahim fon Zandrat – Nemac, bio je veliki putnik, slikar i istoričar umetnosti, upoznao se sa umetničkim delima i sa literaturom. 1679. napisao je delo „Nemačka akademija“ u kom pristupa kao zaštitnik nacionalne kulture i umetnosti. Pre nego što je napisao njigu on je 1670. godine otvorio sopstvenu akademiju u Augsburge (Nemačka). Zamislio je to kao istoriju svetske umetnosti ali to nije ispalo sasvim uspešno. Njegovi pogledi su akademska doktrina i čitav niz umetnika je ostao na margini. Knjiga je kompilatorskog karaktera, prepisivao je Vazarija, Paladija. Uprkos ovome Nemačka akademija je važan spis jer predstavlja pokušaj sistematizacije, niz biografija nemačkih i holandskih umetnika, niz podataka o kolekcijama. Ovde je prvi pokušaj da se predstavi istorija umetnosti Dalekog Istoka. Imao je veliki uticaj na nemačku istoriografiju. Prevodio je neke knjige na Nemački sa Italijanskog (ikonografija bogova). Restaurirao je Direrovo groblje i sahranjen je na istom.
Arhitektura
Je umetnost izgradnje, podizanja građevina. Zasniva se na apstraktnim, geometrijskim formama i slikama. Formira se spolja i iznutra. U arhitekturi i slikarstvu postoje linija, površina, boja proporcije, kompozicija. Osnovni el. arhit. su enterijer i eksterijer
Građevinski materijali
Prirodni:
-Drvo( jeftino, lako obradivo, pogodno za gradnju | truli, gori, propada),
-Zemlja( pečena i nepečena opeka; lepo, toplo, čvrsto, otporna na temp razlike | nije elastična),
-Kamen( čvrst, otporan | težak za obradu, skup, komplikovan za transport, puca),
-Mermer…
Veštački:
-Beton( otkriven početkom 19. Veka; smesa šljunka, peska i vode i veziva; otporan, lako obradiv, jeftin | loša akustika, nije estetski lep),
-Armirani beton( ima čeličnu armaturu, nije estetski lep),
-Čelik
Zakoni arhitekture
-Funkcija- ostvaruje udobnost i optimalno korišćenje jednog objekta, prostor je funkcionalan ako odgovara nameni i zadovoljava socijalne potrebe svog vremena.
-Konstrukcija- obezbedjuje solidarnost i trajnost. To je skup elemenata sačinjenih od raznih materijala koj su planski organizovani (tradicionalni i skeletni, podupirači i nosači).
-Umetnički izraz- odgovara lepoti građevine, bez njega je arhitektura samo građevina.
Elementi arh. oblikovanja
Spadaju: prostor, površina masa, svetlost, obojenost. Elementi dolaze do izražaja u prisustvu svetlosti.
Zgrafito je tip fasadnog ukrasa, vrsta ugrebanog crteža na fasadi
Skulptura
Ona zauzima prostor, zasnovana je na volumenu, masi i njenom odnosu prema prostoru, formira se samo spolja.
Grana likovne um. Koriste se termini vajarstvo i plastika.
Podrazumeva vajanje, klesanje, livenje, iskucavanje..
Materijali su kamen, drvo, metal, glina, kost, staklo i plastični materijali.
U slikarstvu se može predstaviti veći broj pojava nego u skulpturi.
Imamo 3 grupe tehničkog izvođenja:
-umetnik izvodi sam, od skice do krajnje obrade,
-umetnik izvodi sam do određene faze,
-umetnik izvodi samo model
Do renesanse je ugl obojena.
Podela prema kriterijumima:
-velika (trajna) i mala (prenosiva)
-puna skulptura i reljef (veliki i niski reljef)
-monumentalna, dekorativna, samostalna i kinetička.
Skulptorski materijali
Postoje gipki, čvrsti, nežni, robusni..
Imamo tvrde i meke materijale
*Terakota (od pečene gline, porodica Dela Robija se u 15. Veku proslavila izradom skulptura od terakote)
*Kamen (mermer, krečnjaci, bazalt, porfir, granit)
[PUNKTIRANJE-model se pravi prvo od gipsa]
*Porcelan
*Slonovača (hrizelefantinska tehnika je slonovača i zlato, maksimilijanov presto)
*Drvo (lakše i gipkije od kamena, pogodno je za bojenje, KSOANE- arhajska skulpt. od kamena koja imitira skulpt uradjenu u drvetu)
*Drago kamenje (fasete su površine dobijene brušenjem. Imamo rubin, smaragd, opal..)
(GEME-predstava je udubljena u odnosu na površinu, KAMEJE-predstava je ispupčena u odnosu na površinu)
*Bronza (legura bakra i cinka, ugl se koristi tehnika livenja, pogodno za monumentalne skulpture)
Vajanje
Koriste se meki materijali kao npr glina, zemlja, vosak, gips
Oduzimamo ili dodajemo materijal dok se ne dobije željeni oblik dela; veliki broj formi i dimenzija
Iskucavanje
Koristi se hladni, mek i tanak metal, postavlja se na već pripremljen model koj je ugl od drveta i onda se nežno oblikuje malim čekićem.
Klesanje
Koriste se tvrdi materijali npr kamen, drvo i slonovača.
Odsecanje ili odstranjivanje svih suvišnih delova, ne mogu se dodavati delovi. Greške su skoro nepopravljive, za klasičnu skulpturu teže je iskazivanje emocija, lako se izražava monumentalnost.
Livenje
Koriste se meki materijali (bronza+glina, gips), skulpture nisu trajne, često za konjaničke statue
Teme u skulpturi
Glavni motiv je ljudska figura.
KALOKAGATIJA je sinteza duhovnog i telesnog.
Mitološke, religiozne, istorijske, apstraktne.
Elementi likovnog istraživanja skulpture
- Volumen (masa), označava prostor i ocrtava obličije samog prostora, postoje otvoreni (otvoreni cvet) i zatvoreni (lopta) volumen.
- Masa pruža osnovni vizuelni utisak o skulpturi.
KONTRAPOST je pokret mase - Površina se stvara kretanjem linije a linije kretanjem tački. Ona određuje, stvara i definiše volumen. Imamo glatke i hrapave površine.
- Svetlost ima uzajamni odnos sa skulpturnom formom. Razliciti materijali različito reaguju na uticaj svetlosti. Ona stvara iluziju 3 dimenzije. Uticaj svetlosti može biti direktan (glina, drvo..) i refleksan (tvrdi materijali).
- Boja je važan el. um. izražavanja. Skulpture su često bile bojene i uloga nije bila realnost nego simbolika.
Slikarstvo
Veština da se na dvodimenzionalnoj podlozi prikažu realne predstave i vizije. Odnosima svetlog i tamnog dolazimo do iluzije trodimenzionalnosti, volumena i prostora.
Delovi slikarstva su grafika i crtež i njihovo izražajno sredstvo je linija.
